"Dijalog" kao ucena

Pre nekih deset godina, kada sam se upisao na Pravni fakultet (na kom se, srećom po sebe, nisam zadržao) imao sam priliku da slušam predavanja koja nisu bila usmerena samo na objašnjenje pravnih sistema već i na kulturološke razlike raznih naroda koje utiču na stvaranje prava u njihovim zajednicama. U objašnjavanju tih razlika kad su zapadni deo i istočni deo nekadašnje Rimske imperije u pitanju najviše se isticao profesor Žika Bujuklić (čini mi se da je tad imao titulu docenta, ali se izvinjavam ako sam pogrešio) koji je na osnovu te prve političke podele Evrope na „istočnu“ i „zapadnu“ (Drina je, inače, bila južna granica i tad) izvlačio zaključke koji i danas zvuče aktuelno i mogu se primeniti na čitav niz odnosa između „nas“ i „njih“. Karakteristična su bila njegova objašnjenja o karakteru tzv. „zapadnog“ i našeg, „istočnog“ hrišćanstva:

- Gde god odete u zapadnu Evropu, videćete da je njihovo shvatanje duhovnosti vezano za prostor, zato su im katedrale ogromne i grandiozne, napravljene tako da vas „ostave bez daha“. One služe samo jednoj svrsi - da vas materijalno, prostorno zadive, dok su naši, pravoslavni, takvi da pokažu da nije potrebna prostorna veličina da bi neko posedovao impresivnu duhovnost u sebi. Ljudi sa zapada zato teško shvataju naše poimanje religije, i često sam znao da čujem da im naša religija deluje mračno. Oni jednostavno ne mogu da vide svetlost koju mi vidimo... – rekao nam je jednom prilikom, kada sam po prvi put shvatio da su razlike između „nas“ i tzv. „zapadnjaka“ možda dosta veće nego što sam bio spreman da prihvatim.

Bilo kako bilo, nakon nekog vremena (a to je bilo vreme prve godine nakon petooktobarskih promena) pred našu zemlju neočekivano su počele da se postavljaju gomile uslova (neko bi rekao i ucena) koje je trebalo ispuniti da bismo stigli u taj „obećani zapadnoevropski raj“. Taj proces je međutim počeo da otvora mnoga bitna pitanja koja, čini se, iz dana u dan postaju sve teža. Recimo, da li su nas taj prostor i materijalnost koji su onda bile oličeni u velelepnim katedralama, a danas (recimo) u glomaznim tržnim centrima, do te mere omađijali da smo zaboravili šta je ono što smo mi, i ako to jeste slučaj kolika je mera toga? Da li se upravo u tome krije razlog zašto su nam gotovo svi javni natpisi, ako ne na engleskom, onda napisani na latinici (da nije slučajno zato što podsvesno mislimo da ćemo korišćenjem latinice postati bliži onima koji je koriste kao svoje pismo odvajkada)?

Taj dualizam koji je nama očit, a njima (čini se) i ne previše, možda se najbolje očitava u pokušajima vođenja dijaloga između naših ljudi koji su neka vrsta domaćih eksponenata zapadnjačkog razmišljanja i načina života i bilo koga drugog od nas koji je makar i malo skeptičan po pitanju „evropskog bezalternativnog raja“.

Imam utisak da sam bezbroj puta video istu scenu na našim TV stanicama u raznim emisijama koje se dotiču političkih tema: „evroentuzijasta“ po običaju počne da slaže široku i opširnu priču o tome kako smo propatili devedesetih zato što se nismo držali ljudskih, manjinskih i ko zna kojih sve ne prava (čitaj – nismo slušali Zapad), potom „evroskeptik“ pokušava da kratkim argumentima opširnu priču „evroentuzijaste“ postavi u neki okvir celovitijeg sagledavanja svih događaja, što po ustaljenom običaju tog „evroentuzijaste“ izazove nervozne reakcije (koju često znaju da prate „tikovi“ i grčenje lica) nakon čega nastupa salva floskula kojom se „euroskeptik“ obasipa (poput one da je „mali Milošević“, da će narod opet da gurne u red za hleb kojeg neće biti jer će prodavnice biti prazne i da će svo muško stanovništvo završiti na liniji fronta). Pri tome „evroentuzijasta“ jako retko pokušava da uđe u neku vrstu pravog dijaloga, odnosno da pokuša da na argumente „skeptika“ odgovori nekim svojim, već svaki argument druge strane naziva „demagogijom“ (a često imam utisak da većina njih i ne zna šta ta reč označava) ili „pogrešnim (Miloševićevim) razmišljanjem“. Dakle, iz samog načina vođenja takve vrste „dijaloga“ uglavnom ćemo primetiti da je priča „evroentuzijasta“ opšta, glomazna i u principu površna, dok je priča „evroskeptika“ uglavnom sažeta i suštinska. Zato se čini da u tim emisijama pravog dijaloga i nema, jer nakon svake takve rasprave stičemo utisak da je „evroentuzijasta“ svesno ignorisao sve ono što mu je rečeno, jer kad bi i za trenutak priznao bilo kakav argument koji je u kontrateži sa političkim programom koji zastupa (a to su već čuveni poklici tipa „Evropa nema alternativu“) cela ta „evroentuzijastična“ konstrukcija raspala bi se kao kula od karata, što ne sme da se dozvoli.

U tom kontekstu smo viđali razne ličnosti po našim medijima kako se služe vrlo neprijatnim i odbojnim metodama - između ostalog nepristojnim pričanjem u isto vreme kad „evroskeptik“ krene u svoju argumentaciju, zatim zaobilaženje direktnog odgovora na postavljeno pitanje nekom opet preglomaznom pričom koja je, čini se, naučena kao mantra koja mora svakodnevno da se ponavlja i sl. Takva atmosfera „dijaloga“ za rezultat daje apsurdnost gledanja ili slušanja takvih emisija, jer unapred svi već znamo šta će svaka od strana reći po ko zna koji put u zadnjih deset godina. Sve smo već čuli, sad slušamo samo ponavljanje jedne iste priče i njenih varijacija. Problem dakle nije u tome što „evroskeptici“ nemaju argumente, već zato što „evroentuzijasti“ imaju veliku i šarenu priču, koja je kao i pomenuti tržni centri sa početka teksta napravljena da bi se pre svega njoj svet zadivio i „ostao bez daha“, a ne da bi u njoj stekao neki dublji uvid u sebe, istinu ili slične pojmove koje su na Zapadu postale sporne još od Ničea.

To obesmišljavanje dijaloga danas poprima još jednu svoju dimenziju u srpskoj vekovnoj rani – na Kosovu. U ovom trenutku se od zvaničnog Beograda traži da nastavi dijalog sa Prištinom, iako je dosad taj „dijalog“ zapravo samo služio legalizaciji nelegalnih poteza Prištine. Koja je svrha dijaloga kad je unapred određen rezultat? Kroz maglu mi se javlja predsednik Milutinović kad je u Rambujeu pre dosta godina novinare upitao: „Zašto uopšte pregovaramo o bilo čemu kad moramo na kraju da prihvatimo strane trupe?“.

Iz svih tih razloga stičem utisak da ako ne zapadna kultura, a ono njeni aktuelni politički predstavnici dijalog ne shvataju kao nešto što služi dogovoru i razumevanju dveju strana, već kao jedan poseban front koji samo služi legalizaciji ili priznavanju fizičkog ili strukturalnog nasilja koje u tom trenutku materijalno moćniji vrši nad materijalno slabijim. Proklamovana sloboda govora postaje apsurdna, jer i pored toga što je imamo svakome ko razmišlja „drugačije“ se oduzima pravo da živi dostojanstveno kao neko ko misli „isto“. U tom smislu sloboda govora postaje samo pravo ljudi čija gomila reči suštinski ne može da promeni pozicije realne moći, već zapravo samo služi njenom očuvanju uz obavezno „busanje u grudi“ takvih političkih sistema da kod njih postoji „sloboda govora“. Možda ta sloboda govora i postoji kod njih, ali svrha te slobode govora nikada nije bila ona sama po sebi (što su izgleda oni zaboravili), već je njena svrha bila mogućnost promene vlasti i pozicija moći. Čak i u tom smislu, „sloboda govora“ opet deluje kao jedan velelepni i glomazni tržni centar u kojem ćete nažalost samo naći nerealno skupe proizvode koji vam suštinski i ne trebaju.

Stoga, kao što sam već zaključio, vođenje dijaloga je možda i precenjeno u ovom trenutku kad su osobe koje su direktno povezane sa raznim organizacijama čija je jedina svrha promovisanje tzv. „zapadne tržišne ekonomije i vrednosti“ (ili tačnije rečeno njenog najgoreg dela) u pitanju. To su jednostavno ljudi koji na ovaj ili onaj način imaju neposredne lične koristi od cele te političke priče, te će da ignorišu svaki razuman argument koji se pred njih postavi a koji ne ide u prilog tom programu. Možda je vreme da se više okrenemo ljudima koji su zbunjeni i neodlučni oko toga nego da vodimo „dijaloge“ sa takvima.