Da sačuvamo Novaka za Srbiju i Srbiju za Novaka

Bio je to pokušaj da se učini mali, ali važan korak ka obnovi srpskog kodeksa. Ka ponovnom uspostavljanju minimuma pristojnosti u javnom životu i odgovornosti prema zajednici kojoj se pripada. Da se utvrdi: što neko ima veću simboličku težinu ili više mesto u hijerarhijama zajednice, njegove obaveze i odgovornosti su delikatnije, pod strožom procenom.

Ako je neko svojim rečima ili činom istupio iz odgovornosti u zajednici, ne možemo se ponašati kao da se ništa nije dogodilo, pa bio on predsednik vlade, episkop ili sportski junak, svejedno. Ne smemo se olako odnositi prema svojim simbolima i vrednostima, prema svojim žrtvama i ranama, jer bismo tako ugrozili zajednicu predaka, savremenika i potomaka, zajednicu uspomena i nada, bez kojih nema naroda ni nas u njemu.

Zato sam napisao tekst o „godišnjem odmoru” Novaka Đokovića u Hrvatskoj, za koji se on odlučio baš u vreme kada je u toj zemlji histerično proslavljana 20. godišnjica od masovnog proterivanja i ubijanja Srba iz Srpske Krajine. Kao poštovalac tog mladog čoveka i sportskog heroja, te ličnosti čija simbolička snaga daleko prevazilazi okvire današnjeg sporta i industrije zabave, i sada smatram da je samostavljanje Novaka Đokovića direktno u funkciju hrvatske propagande vrlo ozbiljno kršenje srpskog kodeksa i elementarne pristojnosti. U krajnjoj liniji, glup i štetan potez. Želeo sam da ga opomenem, kao što bih opomenuo prijatelja, brata ili sina.

Shvativši svu težinu prekršaja, bio sam i ostao vrlo zabrinut pomišlju kako bi se to moglo odraziti na njegov dalji sportski i životni put. (Nemojmo zaboraviti da su i Ana Ivanović i Jelena Janković bile srpske sportske heroine prvog reda, a onda su se u martu 2009, užasno lakomisleno, slikale sa Vilijamom Klintonom, bivšim američkim predsednikom, koji je tačno deset godina ranije kriminalno bombardovao njihovu zemlju. 

Postale su deo propagandne relativizacije njegovog ratnog zločina nad Srbijom i povredile su milione svojih sunarodnika, živih i počivših. Posle toga, zapanjujućom brzinom, za manje od godinu dana, i Ivanovićeva i Jankovićeva srozale su se do bledih kopija samih sebe, i u igračkom i u svakom drugom smislu.)

Botovi, pacijenti i korisni idioti

Tekst o Novakovom „godišnjem odmoru u srcu "Oluje’” prenet je u skoro svim balkanskim protektoratima i izazvao lavinu komentara. Mene su zanimali oni srpski, jer je ovo rasprava u kući. Skoro dve trećine tih komentara bilo je vrlo kvalitetno i ozbiljno, s puno takta i dobronamernosti prema Đokoviću. Preovladavali su neprijatna iznenađenost, povređenost i rođačka zabrinutost. Dobro su razmatrana i ideološka „pravila igre” u svetu današnjeg vrhunskog sporta kojima Novak Đoković nesumnjivo mora da se prilagođava, i to na način koji nam se, ponekad, ne može svideti.

Međutim, za proučavanje su posebno zanimljivi oni komentari kojima su nas zasuli „botovi i pacijenti”. Utvrdili smo, što nije bilo naročito teško, da je većina njih došlo iz tri botovska centra, povezivana uglavnom sa jednom paradiplomatskom instancom, sa jednom velikom političkom partijom i sa jednim spin-konobarom, mračnom figurom iz Đinđićevog doba, višestrukim povratnikom. Osim što su raspravu gurali u rukavce jalovosti i lupetanja, na koju vodenicu su oni navodili vodu? Nema sumnje, nastojali su da naprave ili povećaju razdor. Da posvađaju i zatruju. Da otuđe Srbe od Novaka i obrnuto. Da obezvrede i provuku kroz blato i njih i njega. Da ga raskorene, izmaknu mu tlo ispod nogu i puste ga da sezonski tumara kroz „fluidne identitete”.

Novak Đoković – spinuju „botovi i pacijenti” – puki je „eksponent multinacionalnog kapitala”, „multi-kulti lutka bez vere i nacije”. Van uloge koja mu je propisana, njegova veza sa Srbijom je samo interesna i krupnosopstvenička. Prijalo mu je da bude „Nole nacionale”, a njegova firma umela je da to i unovči. Sada su stigle unosne ponude iz „zemalja predaka”, pa se tako i ponaša. Ta, bogamu, mora se imati gde vezati jahta. Koliko mu je stalo do Srbije vidi se i po tome što je poreski obveznik u Monaku, a ne u našem ponosnom protektoratu, poznatom po poštenom raspolaganju budžetskim sredstvima. Bolesnih insinuacija nisu pošteđeni ni Novakovi roditelji, njihovo poreklo, legitimni poslovi njihove porodične firme.

Pri tom, sugerisano je da iza svih tih sumanutih optužbi stoje „srpski nacionalisti i desničari”, dok Novaka od Srbije brani „septička jama brendirana kao ,E-novine’” i „mediji u regionu”. To je i pokušaj da se Novak na prevaru prekonvertuje iz svetlog srpskog simbola u mutnu značku pseudojugoslovenstva, u banalnu američku reklamu za farsični bezidentitet zvani Region, gde otadžbine postaju samo „ovi prostori”, a narodi stada na privremenoj ispaši.

Na delu su podmukle i nečasne namere, svejedno da li se ovo ubacuje preko botova, bolesnika ili korisnih idiota. Zato ovde treba oštro povući crtu.

Nemerljive stvari za Srbiju

Zamka je jeftina i očigledna u svojoj tuposti. Oni koji je podmeću računaju na umor i zbunjenost publike, kao i na brzo zaboravljanje u neprestanoj bujici besmislenih informacija. Čini se da nikoga ne treba podsećati kuda je sve Novak Đoković proslavio srpsko ime i znamenja, i kakve je sve dodatne prepreke morao zbog toga da savladava. A nije tako: treba podsećati. Taj mladi čovek učinio je ogromne stvari za svoju zemlju, bilo da se izražavamo u simbolima ili ciframa. Nema nijednog igrača na ATP turu koji je u tako dubokoj i važnoj vezi sa svojom zemljom kao on. Nema nikakve sumnje u to da je on Srbiji mnogo više dao nego što je od nje dobio. I da je to činio čista srca, iz najdubljeg rodoljublja, izbegavajući da o najvećim doprinosima javno govori i da od toga pravi marketing.

Setimo se kakvu je video poruku uputio u februaru 2008, kada su Arbanasi uz američko mentorstvo „proglasili nezavisnost” južne srpske pokrajine. A nije morao. Zadesio se daleko od zemlje i bilo je mnogo unosnije da je sačekao i prećutao, ili i on otputovao u iznenadnu važnu posetu Rumuniji, kao nesrećnik koji je tada glumio predsednika Srbije.

Zar je neko zaboravio da je donacijom Novaka Đokovića manastir Gračanica otkupio spornu zemlju i tako sprečio da neprijateljski nastrojeni Arbanasi dođu pod prozore svetinje? Novak izdržava bar stotinu srpske ratne siročadi sa Kosova, i to od njihove osnovne škole do fakultetske diplome i zaposlenja. Jedan je od velikih darodavaca Hilandara i niza drugih srpskih manastira. Zahvaljujući Novakovoj fondaciji nastavile su da rade neke od najvećih narodnih kuhinja u srpskim enklavama na okupiranom Kosovu. Proverite koliko je obdaništa i škola obnovio, koliko školskih sportskih sala podigao, koliko miliona evra pomoći prikupio i podelio. Pokušajte da zbrojite koliko se desetina hiljada dece u srpskim zemljama bavi sportom poneseno podsticajem Novaka Đokovića. Kada je postao najbolji igrač na svetu, odmah je doleteo da pred lice Srbije prinese trofej i pokloni joj se. (...)

Voleo bih da vidim ko misli da je učinio više.

I ko misli da ima legitimitet da o tome brblja, da se s tim igra.

Uz Novaka, svim srcem!

Dužni smo da znamo, pamtimo i poštujemo. Dužni smo da stalno ukazujemo na taj divni primer, u ovom jadu i čemeru kojim smo okruženi. Da ljubav, brigu i srčanost uzvratimo. Da takvog svog čoveka branimo i od drugih, i od sebe, i od njegovih sopstvenih grešaka. Bilo bi teško kršenje Srpskog Kodeksa ako ne bismo činili tako. (Srpski kodeks nas obavezuje, ali i štiti. Kao junaštvo i čojstvo.) Zato je napisan i onaj prethodni tekst o Novaku i ovaj.

Da sačuvamo Novaka za Srbiju i Srbiju za Novaka. Već u Njujorku budimo uz njega svim srcem, bez senki i nedoumica. Kao pre. U Montrealu i Sinsinatiju se jasno videlo koliko je to važno. I koliko smo slabiji, svi, kad nije tako. 

(Nacija onlajn)