Čemu "Parada ponosa"?

"Parada ponosa" svake godine privuče ne tako malu medijsku pažnju. U kontekstu skorašnjih dešavanja na "paradama ponosa" u Budvi, Moskvi, i drugim gradovima širom sveta, a i u kontekstu bliženja famoznog meseca septembra, kada "Parada ponosa" dobija svoju punu kulminaciju zahvaljujući medijima, smatramo za shodno da razmotrimo neka pitanja koja se postavljaju pred širu javnost, a o kojima se često ne govori otvoreno, ili se ne može govoriti otvoreno usled uspešnog medijskog klistiranja mozga.

1. Borba za ljudska prava ili?

Uobičajeno da se pri postavljanju pitanja o motivima (ujedno i ciljevima) održavanja "Parade ponosa", od organizatora ovog događaja dobije odgovor u kome se akcentuje potreba borbe za ljudska prava usled socijalne ugroženosti homoseksualne populacije. Kada pročistimo celu tu priču od naslaga koje su se nakupile u poslednjih par godina, dobićemo zapravo sledeći odgovor organizatora "Parade ponosa": ,,Naš cilj je da prošetamo gradom i time stavimo do znanja Srbiji da postojimo, da smo socijalno ugroženi, i da imamo potrebu da budemo slobodni i ravnopravni sa svim ostalim građanima Srbije“. To jako lepo zvuči. Borba za ljudska prava je vrednost koja je ne samo poželjna u savremenom društvu, već i apsolutno neophodna. Tako možemo reći ako celu stvar posmatramo ogoljeno etički ne uključujući nijedan drugi aspekt. No, da li je sve baš tako?

Srbija ima dugu istoriju protestnih šetnji, demonstracija, javnih kritičkih govora, i čega sve ne. Poslednjih decenija je to u Srbiji očigledno jako zastupljeno i popularno. Isto tako se nećemo ustručavati da kažemo da su takve aktivnosti građana u najmanju ruku prošle bez bilo kakvog urođenog ploda. Da li su organizatori "Parade ponosa" utopisti pa veruju da će postići nešto na taj način, ili se radi jednostavno o medijskoj pažnji?

Sa sigurnošću znamo da će se dosta ljudi složiti sa tim da se ovde ne radi o nikakvoj borbi za ljudska prava, već o stavljanju samog događaja i ličnosti organizatora u centar pažnje. Ono što isto tako sa sigurnošću znamo je da će jako mali broj ljudi koji se slaže sa tom tezom znati da je i pravilno argumentuje. Mi ćemo sada pokušati da uradimo upravo to.

Dakle, ako se u celom dizanju prašine oko održavanja "Parade ponosa" radi o borbi za ljudska prava, logični zaključak je da primarna nije sama "Parada ponosa" već borba za ljudska prava. Međutim, nije li malo čudno što se cela priča oko borbe za ljudska prava homoseksualaca dešava u vremenskom periodu oko odražavanja "Parade ponosa" (ili u kontekstu njenog održavanja) a ne istim intenzitetom i tokom cele godine? Bilo bi nepošteno kada ne bi priznali da ova teza zapravo stavlja samu borbu za ljudska prava u ulogu sredstva za ostvarivanje cilja koji se zove ,,Parada ponosa“. Pored toga, borba za ljudska prava se može voditi na razne načine. U najmanju ruku je uvreda svesti tako nešto na šetnju gradom sa transparentnim porukama. Borba za ljudska prava se može voditi i akademskim skupovima, otvorenom obraćanju ugroženih pojedinaca odgovarajućim institucijama itd.

Inspiracija za "Paradu ponosa" nije borba za ljudska prava. Da je tako, svakako da bi se o borbi za ljudska prava homoseksualaca govorilo na razne načine tokom cele godine, a onda bi "Parada ponosa" bila samo simbolični dan kojim bi homoseksualci koji se smatraju ugroženima obeležili tu konstantnu aktivnost, a osnovni program rada tog događaja bio bi da se prezentuje šta se u toku godine uspelo uraditi na planu borbe za ljudska prava, a ne transparenti koji ovu organizaciju svode na nivo ,,rulje“a ne skupa.

Plašimo se da motivi organizovanja ovog događaja nisu onakvi kakvi nam se predstavljaju. S obzirom da je sam događaj "Parade ponosa", odnosno šetnje kroz grad kojom bi se pokazalo da su homoseksualci ravnopravni građani te slobodno mogu da prošetaju gradom kao i svaki drugi građanin Srbije, apsolutistički primaran u odnosu na sve ostalo za šta se zalaže homoseksualna populacija Srbije, mi smo primorani da celu priču shvatimo kao organizaciju koja je inspirisana mnogim drugim stvarima, među kojima svakako nije borba za ljudska prava. Da li su u pitanju politički interesi nekoga ko se ne viđa u pričama o "Paradi ponosa"? Da li su, pak, u pitanju finansijski motivi samih organizatora? I da li se radi o nekoj ambiciji Evropske Unije da na taj način pokuša da uvede licemerne i kvazi – humanističke ideje razbijajući na taj način ,,konzervativni“ duh Srbije? Ništa od toga sa sigurnošću ne možemo reći. Jedino što sa sigurnošću znamo je da borba za ljudska prava homoseksualaca nije ne samo osnovni, nego čak ni sekundarni motiv homoseksualnih aktivista u Srbiji koji organizuju "Paradu ponosa".

2. Da li su homoseksualci socijalno diskriminisani?

U kontekstu govora o "Paradi ponosa", smatramo za shodno da ispitamo i glasnogovorni motiv o socijalnoj deskriminaciji homoseksualaca u Srbiji. Postavićemo pitanje: Da li homoseksualac može da bude zaposlen u Srbiji i da sve njegove kolege, uključujući i poslodavca, znaju da je on homoseksualac, i da kao takav ne snosi nikakve posledice? Dati odgovor na ovo pitanje jako je nezahvalno. Verujemo da ima homoseksualaca koji su socijalno ravnopravni na poslu, a isto tako i verujemo da postoji diskriminisanje na osnovu seksualne orijentacije. Odgovor na ovo pitanje moguć je samo ako se na njega odgovara od slučaja do slučaja. Sve zavisi od poslovno – etičke osvešćenosti poslodavca i kolega.

No, nije li ugroženo i mnoštvo žena mobingom! Sve su češći slučajevi da se dostojanstvo žene monstruozno degradira zahtevom da se prostituisanjem dobije (ili zadrži) radno mesto! Pa opet, nije li diskriminacija od same države i to što građani nemaju posla? Zašto svaki građanin koji je državljanin Srbije ne može da kaže da je diskriminisan zato što država ne može da mu obezbedi mesto na kome bi zaradio parče hleba za porodicu i sebe?! Mi smatramo da može, ima pravo, i treba svaki građanin otvoreno da kaže tako nešto! Po čemu su onda homoseksualci tako posebni i zaslužuju posebna prava jer su diskriminisani? Pa može li se meriti upućena verbalna uvreda jednom homoseksualcu na radnom mestu sa najuvredljivijom mogućom ucenom upućenom jednoj majci dvoje dece?! Naravno da ne može. Takve stvari ne treba meriti. Ne treba beskonačno razglabati o njima niti praviti veštačku dramu. Ako ćemo gledati na taj način onda bi trebala svaka grupa ljudi koja je na bilo koji način ugrožena u Srbiji da izađe na ulice i paradira jer ,,ima pravo na to“. Nažalost, u tom slučaju bi cela Srbija paradirala i niko više ništa ne bi radio osim što bi paradirao i tokom cele godine razglabao o organizaciji svog paradiranja.

No, šta u takvoj situaciji treba da radi jedna žena koja je uvređena seksualnom ucenom? Naravno, treba da se obrati instituciji koja je nadležna za takve situacije. U daljoj borbi protiv toga, može da tuži svog poslodavca za uvredu na poslu i pokušaj seksualnog iskorišćavanja. Pa zašto onda i jedan homoseksualac ne bi mogao da tuži svog poslodavca za uvredu? Naravno da može. No, nije sve baš tako crno belo kako se čini. Homoseksualac ne želi to. On oseća posebnu uvredu i posebnu diskriminaciju u tom činu i ne želi da se suprotstavi tom problemu kao građanin Srbije, već kao homoseksualac! Dakle, svaka priča o tome da se homoseksualci smatraju drugačijima u društvu te se bore da ih ljudi smatraju ravnopravnima i jednakima sa svima, ovde se završava. Čini nam se da tu podelu nije napravio niko drugi do oni sami postupcima kakve smo predstavili u gorenavedenom primeru. Ako se homoseksualci ne osećaju drugačijima, ne vidimo potrebu za ambicijom da ih država štiti kao bele medvede u odnosu na druge ljude. A ako se pak smatraju posebnima, onda nemaju prava da se bune kada ih i drugi smatraju posebnim ljudima sa posebnim pravima i posebnim potrebama. U tom slučaju, najmanje što mogu da očekuju je revolt i nezadovoljstvo drugih ljudi.

Smatramo da homoseksualce treba štititi od socijalne diskriminacije isto kao i svakog drugog na bilo koji način socijalno diskriminisanog građanina Srbije. Ni manje ni više od toga!

3. Da li je "Parada ponosa" ulaznica za EU?

Uzevši u obzir da se organizacija "Parade ponosa" suštinski ne bori za ljudska prava homoseksualne populacije u Srbiji, i da isto tako homoseksualna populacija nije socijalno diskriminisana ništa manje od ostalih građana Srbije, nastavljamo da tragamo za realnim motivom organizovanja "Parade ponosa". U tom kontekstu valjalo bi razmotriti pitanje: Da li je Parada ponosa ulaznica Srbije u Evropsku Uniju?

U februaru 2013. godine, u Srbiji su boravili predstavnici Evropske komisije. Tom prilikom, pojedine izjave predstavnika ticale tu se i "Parade ponosa". Hana Semanić, članica Centra za istraživanje proširenja Evropske Unije iz Budimpešte, tom prilikom je izjavila da je ,,poštovanje prava seksualnih manjina jedan od ključnih projekta takozvanog evropskog projekta“[1]. S druge pak strane, organizacija Parade ponosa neposredno posle izjave Hane Semanić daje izjavu u kojoj se insitira na tome da ,,zbog takvih izjava LGBT populacija se obeležava kao krivac za neulazak Srbije u EU“[2]. Sada ćemo mi postaviti logično pitanje. Da li se ovde radi o idejnom neslaganju organizacije "Parade ponosa" u Srbiji i Evropske Unije, ili je nešto drugo u pitanju?

Ovakvo ,,pranje“ organizatora "Parade ponosa" u Srbiji krajnje je neukusno i bezobrazno. Svedoci smo neretkih promovisanja ,,evropskih vrednosti“ od strane organizatora "Parade ponosa". Isto tako ne izostaje ni njihovo hvalisanje podrškom Evropske Unije. Pod ovim naročito podrazumevamo podršku Vensana Dežera, čije se izjave podrške i nalaze na zvaničnom sajtu LGBT populacije u Srbiji[3].

Pitanje je da li su se organizatori "Parade ponosa" uhvatili u kolo koje više ne žele da igraju jer je kolovođa uveo previše politike u igru, ili samo iz straha od mnoštva desničarskih bolesnih umova žele povlačenjem da ublaže njihov psihopatološki gnev? Na to pitanje teško da može odgovoriti iko drugi osim njih. Ono što nas zanima je sledeće: Pošto je očigledno da "Parada ponosa" jeste svojevrsna (u većoj ili manjoj meri) ulaznica Srbije za EU, zašto je tako?

Radi se upravo o onome što smo već pomenuli u tekstu. U pitanju je licemerna evropejska kvazi humanistička aktivnost borbe za ljudska prava. Dakle, tu školu organizacija Parade ponosa nije mogla sama da izmisli, već je naučena njoj od strane evropejaca koji tako pokazuju svoju veliku širinu razumevanja sa ,,ugroženima“. Kako se Evropska Unija ne bori istinski za ljudska prava, isto tako ni njeni učenici, organizatori Parade ponosa u Srbiji se ne bore zaista za ljudska prava i jednakost homoseksualne populacije u Srbiji.

Dokaz tome jesu rupe koje smo izneli u ovom tekstu, ne u nadi da će se ukinuti "Parada ponosa" tek tako, već da će se homoseksualci u Srbiji boriti za svoja prava kao i svaki drugi građanin Srbije, te to smešno paradiranje koje ništa ne postiže neće biti ni potrebno.