Simptomi izdaje, ili ćutnjom protiv barikada

Suočeni sa potpunom i sramotnom izolacijom od strane „sopstvene“ vlasti, i snažnom, jednako mizernom medijskom ćutnjom, a pod opsadom Prištine i KFOR-a, Srbi sa severa Kosmeta, posle nepuna dva dana, bili su prinuđeni da prekinu blokadu puteva koji vode ka „integrisanim prelazima“ Jarinje i Brnjak. Ovakvim ponašanjem "srpska" vlast i mediji pokazuju licemerno i izdajničko lice, postavljajući prema Srbima sa Kosmeta svoje političke ograde i medijske barikade koje treba da ih bespovratno učine zarobljenicima kosovskih bandita. Zato te hrabre ljude koji praktično jedini u ovoj zemlji daju sve od sebe da Kosovo u svojoj celovitosti ne postane nezavisna država, treba podržati i braniti. I pomoći im koliko možemo, da ih bar mi kojima je dosta domaćeg izdajstva i laži, i strane sile i nepravde, ne ostavimo na cedilu. Ono što svakako možemo učiniti je da širimo glas o njihovom otporu i razlozima što ga pružaju, ma koliko taj otpor, ponajmanje njihovom voljom, bio nedovoljan i kratkotrajan. I možemo da nastavimo da raskrinkavamo pomenuto licemerje vladajućih političkih krugova u Srbiji, i njihovih medijskih i analitičarskih poltrona.

Barikadama protiv nezavisnog Kosova

A razlozi i smisao borbe Srbe na Kosmetu više su nego jasni i opravdani. Oni ne žele da dozvole da se na teritoriji Srbije uspostavljaju granice i carine, posredstvom „kosovskih pograničnih policajaca“ i „carinika“, koje nesumnjivo vode u definitivno zaokruživanje druge države unutar naše. Oni, kao i mi, imaju dovoljno zdrave pameti da iza obmanjujućih eufemizama o „integrisanim prelazima“, uprkos lažljivim uveravanjima „naših“ režimlija, prozru njihovu pravu suštinu. Da je reč o postavljanju granica nezavisnog Kosova, s jedne, i izdaji Srbije, s druge strane. Jer, definisanje realnosti, kao i uvek, u rukama je onoga ko faktički ima (nad)moć. Pošto su to na Kosmetu, na žalost, Priština i EU, treba pre verovati njima, nego domaćim vlastodršcima, koji pokušavaju da prikriju tragove svog izdajstva. Zato, ako neprijateljska strana šalje svoje „pogranične policajce“ i „carinike“, onda zaista jeste reč o pokušaju uspostavljanja granice i carine. A tom pokušaju se normalno valja suprostaviti, što malobrojni, ali hrabri i časni severnokosmetski Srbi i čine. Jer oni s pravom, kako kažu, ne žele na svojoj zemlji institucije bilo koje druge države sem države Srbije, ma koliko aktuelni premijer Srbije mislio suprotno, smatrajući, zajedno sa svojim sagovornik Tačijem, „greškom“ što su se srpske institucije uopšte gradile i opstajale na Kosmetu, jer, po njemu, tamo i „nije cilj da Srbija ima svoje institucije“ (?!) Kao što s pravom žele da plaćaju sve dažbine svojoj državi, Srbiji, a nekoj državi koju ne priznaju. I pri tome, sasvim demokratski, poštuju ranije donete odluke svojih skupština opština, a ne vlasti u Beogradu koja ih pita i poštuje jednako kao ona u Prištini. Znači nimalo.

Biće stoga da je kosmetskim Srbima jednako potrebna i autonomija u odnosu na otuđenu i odrođenu vlast u Beogradu. Svojim otporom oni na jedan ironičan način zapravo izlaze Dačiću u susret. Pošto je, po njemu, „greška što su Srbi na Kosovu u prethodnih 13 godina slušali Beograd umesto da su napravili svoju vrstu autonomije na teritoriji Kosova i Metohije“, može se reći da su postavljanjem barikada Dačiću ispunili želju. Jednostavno, time su odbili da slušaju Beograd koji ih ćutnjom, zamajavanjem i ucenama navodi na pomirenje sa kosovskom nezavisnošću.

Nejasne i kontradiktorne izjave nove vlasti

Iako Srbi sa severa Kosmeta zvanično traže od državnog vrha „punu istinu o sporazumima iz Brisela“, jer primećuju  kontradiktorne izjave iz Beograda i Prištine, i jer se jedne poruke mogu videti u medijima, a sasvim druge se pokušavaju sprovesti na terenu, oni tu istinu od ove nakaradne državne vlasti, naravno, neće dobiti. Jer nijedna vlast, od kako je sveta i veka, nije priznala za sebe da je svesno počinila izdaju. Ali, njima ta istina i nije potrebna. Oni su je već sasvim svesni. Da nisu, ne bi pokušavali da spreče kosovske graničare i carinike u njihovoj raboti, već bi mirno i krotko verovali uspavankama „svoje“ vlasti. Možda bi ove uspavanke i delovale da su iole uverljivije. Ali, kako verovati npr. Dejanu Pavićeviću koji tvrdi da je „vrlo jasno definisano kako će se postupati i kako će Fond (za razvoj severnog Kosova) izgledati“, kada to nikome nije jasno, a verovatno ni samom Pavićeviću?! Jer, sam Pavićević istovremeno kaže „da još nema informacija iz EU da je Fond osnovan“, a ponajmanje se zna kakav je njegov status, tj. u kojoj meri će on uopšte biti pod uticajem Srba sa severa Kosmeta. Ipak, sudeći po njegovom projektovanom tročlanom sastavu, gde pored predstavnika Srba, imamo predstavnika EU i predstavnika Prištine, možemo nazreti u čiju korist će se odluke unutar Fonda donositi. Da su želeli da bude u korist Srba, oni bi ga isključivo Srbima i prepustili. Pogotovo nema razloga da budemo bezbrižni kada „naša“ strana u liku pomenutog Pavićevića s punim poverenjem ističe da je „EU je prihvatila ulogu medijatora i samim tim garanta svih sporazuma“. Znajući kako EU „medijatira“, možemo samo da budemo zabrinuti.

Istina se ne može sakriti, ma koliko oni to pokušavali. Ona izbija iz protivrečja njihovih izjava. Ne postoje samo kontradiktorne izjave iz Beograda i Prištine, nego se kontradikcije i pukotine, još gore, otkrivaju u samom Beogradu. Tako je premijer rekao da se „na prelazima sa Kosovom neće plaćati carina već porez na dodatnu vrednost i akcize“. Ali, Pavićević kaže da je „Kosovo zapravo jedinstvena carinska teritorija i ima neki poseban carinski režim“. Kome onda verovati? Na osnovu dosadašnjeg iskustva, odlučujemo se pre za Pavićevića nego za Dačića. Ovaj drugi već mulja sa našim prihvatanjem članstva Kosova u UN. Dok priča da to „znači priznanje nezavisnosti Kosova što je za Srbiju neprihvatljivo“, ipak najavljuje da se o tome može govoriti „ukoliko se bude razgovaralo o celovitom rešenju“. A „celovito rešenje“ je, po njemu, kao što znamo, necelovita Srbija. Srbija bez Kosova, u kojem, kao u nezavisnoj državi, postoji nekakva fantazmagorična „autonomija srpskih opština“. Po Dačićevim rečima, „Kosovo za sada ne može da dobije samo to (članstvo u UN), nažalost sve ostalo može. Ovo (prvo) ne mogu bez nas“. Eh, Dačiću, da je tako. Dobili su oni i ostalo uz našu podršku. Tačnije, vašu.

Ćutnja Krstimira Pantića

Da zlo bude veća, nekadašnja opozicija ovim procesima se sasvim ućutala. Gde se dede npr. Krstimir Pantić? Gde je sad da, kao nekada, ma sve do skora, podržava barikade (koje su, između ostalih, i podizali lokalni članovi SNS-a, pretvarajući ponekad ovu ozbiljnu stvar u cirkus i paradu)? Poslušajmo ga šta je govorio u avgustu 2011. „'Narod na barikadama je rešen da sačuva svoja ognjišta i porodice i od države Srbije očekuje odlučniju odbranu teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije', rekao je Pantić na redovnoj konferenciji Srpske napredne stranke u Beogradu. 'Sporazum Vlade Srbije sa Kforom je neprihvatljiv za kosovske Srbe, jer se njim ispunjavaju svi zahtevi Prišine', naveo je Pantić, koji je pokrajinski funkcioner SNS-a“[1]. Pantić ne miruje ni početkom decembra 2012. „Predsednik opštine Kosovska Mitrovica Krstimir Pantić danas nije isključio mogućnost ponovnih blokada puteva i administrativnih prelaza ukoliko Srbi sa severa Kosova i Metohije ne budu dobili tražene garancije u pogledu primene sporazuma o integrisanom upravljanju prelazima. Srbi sa severa Kosova traže čvrste garancije da se roba za severa pokrajine neće cariniti na prelazima Jarinje i Brnjak...precizirao je Pantić. 'Želimo i insistiramo da ovi prelazi budu zaista administrativni prelazi, a ne granice kako to žele Albanci', rekao je Pantić. Kada su u pitanju prihodi od naplate carina, Pantić je kazao da postoji predlog da najveći deo tih prihoda bude uplaćen lokalnim samoupravama na severu, ali da još nije jasno da li će oni ići preko budžeta Kosova ili će se naći drugačiji model.  'Za nas je neprihvatljivo da taj novac ide u budžet Kosova, jer bi na taj način mi indirektno priznali nezavisnost i zato zahtevamo da se svi detalji precizno definišu kako ne bi bili predmet zloupotreba od strane Prištine', ukazao je Pantić. Pantić je napomenuo da Srbi sa severa Kosova ne žele i neće ulaziti ni u kakav sukob sa Vladom Srbije, ali da će se truditi da koriste sva demokratska i dozvoljena sredstva da izraze neslaganje sa pokušajima da im se nametne nešto što nije prirodno. Pantić navodi i da je siguran da Vlada Srbije 'neće kažnjavati Srbe na Kosovu zbog pružanja legitimnog otpora nečemu što nije prirodno i što nije čak ni u interesu Srbije'“[2]. Šta se, Pantiću, u međuvremenu promenilo? Što se tiče situacije na Kosmetu, ništa. Srbi i dalje nemaju garancije u pogledu sporazuma o „integrisanom upravljanju prelazima“, pogotovo da se roba za sever Kosmeta neće cariniti (jer zašto bi onda kosovski carinici išli u tom pravcu?). Zatim, i dalje nije jasno kako će prikupljena sredstva stići do Srba sa severa, preko „budžeta Kosova“ ili direktno. Ništa nije precizno definisano, ili jeste, ali u korist Prištine. Takođe, Srbima se i dalje neprirodno nameću granice unutar njihove sopstvene države. Itd. itd. Ali, nešto se na drugoj strani ipak promenilo. Naime, ne možemo nimalo biti sigurni da Vlada Srbije neće kažnjavati Srbe sa Kosova zbog njihovog legitimnog otpora. Zar ovo ignorisanje njihovog poslednjeg pokušaja otpora nije dovoljna kazna? Ako je sve ovako kako smo rekli, zašto onda Pantić danas ćuti?

Od „ura-patriotizma“ do pragmatizma Dragomira Anđelkovića

Zanemeli su se i neki nekada vrlo glasni i borbeni „patriotsko-opozicioni“ javni radnici. Npr. vodeći kolumnista „Pečata“ i „Vidovdana“ Dragomir Anđelković. U avgustu 2011. Anđelković piše: „Beograd insistira da Srbi na severu Kosova samodestruktivno uklone barikade i prihvate 'kompromis' Stefanovića, Bilera i Tačija. Tu se radi samo o tome da Tadić kupuje vreme kako bi do izbora odložio definitivnu izdaju tamošnjeg srpskog naroda, a evroatlantisti dobijaju dodatnu mogućnost za tiho slamanje faktora otpora među tamošnjim Srbima. Jer, pokazalo se da i pored kolaboracije Beograda sa agresorom, Srbi na severu Kosova mogu da pruže jak otpor.“[3] A u novembru iste godine sledeće: „Od 2000. godine do danas sve je uništeno. Uništavan je duh našeg nacionalnog otpora, koji je omogućio vaskrs Srbije 1804, 1815, 1918, i otpor germanskim i balkanskim nacistima 1941-45. Ipak, taj duh nije dotučen. O tome svedoče barikade na severu Kosova i tinjajuće opiranje evroatlantskoj okupaciji širom Srbije. Ne smemo da dozvolimo da sada, kada se posle duge evroatlantske polarne noći rađa sunce spasa, on bude ugušen...Sve veći deo našeg naroda počinje da shvata da je doveden u ćorsokak a jedino je potrebno njegovo nezadovoljstvo što pre aktivirati i usmeriti na pravi način. I slobodna Srbija će zasigurno vaskrsnuti...Atak na severno Kosovo je u direktnoj vezi sa ugrožavanjem naše nacionalne baštine i u svim drugim srpskim krajevima, kao što je za njihovu odbranu bitna zaštita Kosova i Metohije. Prihvatimo li otmicu tog dela zemlje (nemari što još nije došlo vreme kada možemo da anuliramo okupaciju), urušiće se čitava naša identitetska konstrukcija.“[4] Gde je sad Anđelković da grmi protiv „samodestruktivnog uklanjanja barikada“, „definitivne izdaje tamošnjeg srpskog naroda“, „slamanja“ i „gušenja“ „duha našeg nacionalnog otpora“, „urušenja čitave naše identitetske konstrukcije“? Zašto više ne podstiče duh otpora na barikadama? U jednom od poslednjih tekstova obrušio se (s pravom) na Dačića, nazivajući njegovo držanje „ura-patriotizmom“: „Ura-patriote najčešće su samoživi politikanti ili javni delatnici drugih vrsta, koji samo zloupotrebljavaju nacionalnu priču. Prema onome što je do sada pokazao, najgori od takvih u današnjoj Srbiji je Ivica Dačić. Tokom poslednje i svake prethodne kampanje sevao je i grmeo, izigravajući najvećeg Srbina, da bi posle izbora bio spreman da udovolji skoro svakoj želji Vašingtona“[5].

Međutim, kad bolje razmislimo, ne treba li ovaj izraz primeniti i na samog Anđelkovića? Nisu li, s obzirom na njegov sadašnji muk o barikadama, citirane „patriotske“ tirade iz prošlosti eklatantan primer „ura-patriotizma“?! Nisu li on i njemu slični autori iz kruga „Pečata“, „Vidovdana“ i „Standarda“ tokom poslednje izborne kampanje „patriotski“ sevali i grmeli, izigravajući „velike“ i „tvrdokorne“ Srbe, da bi posle izbora počeli da udovoljavaju skoro svakoj želji novih vlastodržaca iz redova SNS-a, iza kojih stoje iste zapadne centrale kao i iza onih bivših, „žutih“? Ne treba li onda i ovaj napad na Dačića tumačiti isključivo u kontekstu preraspodele moći unutar vladajuće koalicije, usmeren ka slabljenju Dačića, a jačanju SNS-a i Vučića, kojima spomenuta glasila već duže, manje ili više otvoreno, služe? I nije li više nego sumnjivo - ili, bolje reći, više nego jasno - što "prvog (vice)premijera" ove patriotske i moralne gromade ne smeju ni da pomenu, a kamoli da ga kritikuju kao šampiona evrofilije i najnovijeg miljenika Zapada u Srbiji?

Biće da tu leži rešenje ove upadljive zagonetne ćutnje. Nova vlast na čelu sa SNS-om kao dominantnom članicom vladajuće koalicije očigledno je nastavila staru politiku („žutih“) prema Kosovu i EU, čak još grublje i surovije gurajući Srbiju u nacionalnu provaliju i propast. A onima koji su, poput Pantića i Anđelkovića, kao „naprednjački“ funkcioner(čić)i ili analitičari, na nju priključeni, vrlo je teško da nastave starim putem „ura-patriotizma“. Naročito ako su patetično isticali da se „posle duge evroatlantske polarne noći rađa sunce“ i da će „slobodna Srbija zasigurno vaskrsnuti“, sve to upravo pod „naprednjačkom“ vlašću! I posebno danas, kada u isto vreme dok se Srbi mučenici brane na barikadama, „naprednjački“ predsednik Srbije ističe da je „Srbija mnogo toga učinila za dobijanje datuma za početak pregovora sa EU, da je odlučila da dijalog sa Prištinom podigne na najviši politički nivo i da sprovede sve prethodno dogovoreno, koliko god to bilo bolno za nju“.

Vlast i njeni protagonisti razmišljaju i žive u postkosovskom ciklusu. Srećom, Srbi sa barikada ostali su u kosovskom. Za njih boj na Kosovu i za Kosovo još nije završen. Koliko god bili usamljeni i prepušteni sudbini, ostaće zabeleženi kao kosovski junaci.