Косово и Метохија | |||
Симптоми издаје, или ћутњом против барикада |
понедељак, 28. јануар 2013. | |
Суочени са потпуном и срамотном изолацијом од стране „сопствене“ власти, и снажном, једнако мизерном медијском ћутњом, а под опсадом Приштине и КФОР-а, Срби са севера Космета, после непуна два дана, били су принуђени да прекину блокаду путева који воде ка „интегрисаним прелазима“ Јариње и Брњак. Оваквим понашањем "српска" власт и медији показују лицемерно и издајничко лице, постављајући према Србима са Космета своје политичке ограде и медијске барикаде које треба да их бесповратно учине заробљеницима косовских бандита. Зато те храбре људе који практично једини у овој земљи дају све од себе да Косово у својој целовитости не постане независна држава, треба подржати и бранити. И помоћи им колико можемо, да их бар ми којима је доста домаћег издајства и лажи, и стране силе и неправде, не оставимо на цедилу. Оно што свакако можемо учинити је да ширимо глас о њиховом отпору и разлозима што га пружају, ма колико тај отпор, понајмање њиховом вољом, био недовољан и краткотрајан. И можемо да наставимо да раскринкавамо поменуто лицемерје владајућих политичких кругова у Србији, и њихових медијских и аналитичарских полтрона. Барикадама против независног Косова A разлози и смисао борбе Србе на Космету више су него јасни и оправдани. Они не желе да дозволе да се на територији Србије успостављају границе и царине, посредством „косовских пограничних полицајаца“ и „цариника“, које несумњиво воде у дефинитивно заокруживање друге државе унутар наше. Они, као и ми, имају довољно здраве памети да иза обмањујућих еуфемизама о „интегрисаним прелазима“, упркос лажљивим уверавањима „наших“ режимлија, прозру њихову праву суштину. Да је реч о постављању граница независног Косова, с једне, и издаји Србије, с друге стране. Јер, дефинисање реалности, као и увек, у рукама је онога ко фактички има (над)моћ. Пошто су то на Космету, на жалост, Приштина и ЕУ, треба пре веровати њима, него домаћим властодршцима, који покушавају да прикрију трагове свог издајства. Зато, ако непријатељска страна шаље своје „пограничне полицајце“ и „царинике“, онда заиста јесте реч о покушају успостављања границе и царине. А том покушају се нормално ваља супроставити, што малобројни, али храбри и часни севернокосметски Срби и чине. Јер они с правом, како кажу, не желе на својој земљи институције било које друге државе сем државе Србије, ма колико актуелни премијер Србије мислио супротно, сматрајући, заједно са својим саговорник Тачијем, „грешком“ што су се српске институције уопште градиле и опстајале на Космету, јер, по њему, тамо и „није циљ да Србија има своје институције“ (?!) Као што с правом желе да плаћају све дажбине својој држави, Србији, а некој држави коју не признају. И при томе, сасвим демократски, поштују раније донете одлуке својих скупштина општина, а не власти у Београду која их пита и поштује једнако као она у Приштини. Значи нимало.
Биће стога да је косметским Србима једнако потребна и аутономија у односу на отуђену и одрођену власт у Београду. Својим отпором они на један ироничан начин заправо излазе Дачићу у сусрет. Пошто је, по њему, „грешка што су Срби на Косову у претходних 13 година слушали Београд уместо да су направили своју врсту аутономије на територији Косова и Метохије“, може се рећи да су постављањем барикада Дачићу испунили жељу. Једноставно, тиме су одбили да слушају Београд који их ћутњом, замајавањем и уценама наводи на помирење са косовском независношћу. Нејасне и контрадикторне изјаве нове власти Иако Срби са севера Космета званично траже од државног врха „пуну истину о споразумима из Брисела“, јер примећују контрадикторне изјаве из Београда и Приштине, и јер се једне поруке могу видети у медијима, а сасвим друге се покушавају спровести на терену, они ту истину од ове накарадне државне власти, наравно, неће добити. Јер ниједна власт, од како је света и века, није признала за себе да је свесно починила издају. Али, њима та истина и није потребна. Они су је већ сасвим свесни. Да нису, не би покушавали да спрече косовске граничаре и царинике у њиховој работи, већ би мирно и кротко веровали успаванкама „своје“ власти. Можда би ове успаванке и деловале да су иоле уверљивије. Али, како веровати нпр. Дејану Павићевићу који тврди да је „врло јасно дефинисано како ће се поступати и како ће Фонд (за развој северног Косова) изгледати“, када то никоме није јасно, а вероватно ни самом Павићевићу?! Јер, сам Павићевић истовремено каже „да још нема информација из ЕУ да је Фонд основан“, а понајмање се зна какав је његов статус, тј. у којој мери ће он уопште бити под утицајем Срба са севера Космета. Ипак, судећи по његовом пројектованом трочланом саставу, где поред представника Срба, имамо представника ЕУ и представника Приштине, можемо назрети у чију корист ће се одлуке унутар Фонда доносити. Да су желели да буде у корист Срба, они би га искључиво Србима и препустили. Поготово нема разлога да будемо безбрижни када „наша“ страна у лику поменутог Павићевића с пуним поверењем истиче да је „ЕУ је прихватила улогу медијатора и самим тим гаранта свих споразума“. Знајући како ЕУ „медијатира“, можемо само да будемо забринути. Истина се не може сакрити, ма колико они то покушавали. Она избија из противречја њихових изјава. Не постоје само контрадикторне изјаве из Београда и Приштине, него се контрадикције и пукотине, још горе, откривају у самом Београду. Тако је премијер рекао да се „на прелазима са Косовом неће плаћати царина већ порез на додатну вредност и акцизе“. Али, Павићевић каже да је „Косово заправо јединствена царинска територија и има неки посебан царински режим“. Коме онда веровати? На основу досадашњег искуства, одлучујемо се пре за Павићевића него за Дачића. Овај други већ муља са нашим прихватањем чланства Косова у УН. Док прича да то „значи признање независности Косова што је за Србију неприхватљиво“, ипак најављује да се о томе може говорити „уколико се буде разговарало о целовитом решењу“. А „целовито решење“ је, по њему, као што знамо, нецеловита Србија. Србија без Косова, у којем, као у независној држави, постоји некаква фантазмагорична „аутономија српских општина“. По Дачићевим речима, „Косово за сада не може да добије само то (чланство у УН), нажалост све остало може. Ово (прво) не могу без нас“. Ех, Дачићу, да је тако. Добили су они и остало уз нашу подршку. Тачније, вашу. Ћутња Крстимира Пантића Да зло буде већа, некадашња опозиција овим процесима се сасвим ућутала. Где се деде нпр. Крстимир Пантић? Где је сад да, као некада, ма све до скора, подржава барикаде (које су, између осталих, и подизали локални чланови СНС-а, претварајући понекад ову озбиљну ствар у циркус и параду)? Послушајмо га шта је говорио у августу 2011. „'Народ на барикадама је решен да сачува своја огњишта и породице и од државе Србије очекује одлучнију одбрану територијалног интегритета и суверенитета Србије', рекао је Пантић на редовној конференцији Српске напредне странке у Београду. 'Споразум Владе Србије са Кфором је неприхватљив за косовске Србе, јер се њим испуњавају сви захтеви Пришине', навео је Пантић, који је покрајински функционер СНС-а“[1]. Пантић не мирује ни почетком децембра 2012. „Председник општине Косовска Митровица Крстимир Пантић данас није искључио могућност поновних блокада путева и административних прелаза уколико Срби са севера Косова и Метохије не буду добили тражене гаранције у погледу примене споразума о интегрисаном управљању прелазима. Срби са севера Косова траже чврсте гаранције да се роба за севера покрајине неће царинити на прелазима Јариње и Брњак...прецизирао је Пантић. 'Желимо и инсистирамо да ови прелази буду заиста административни прелази, а не границе како то желе Албанци', рекао је Пантић. Када су у питању приходи од наплате царина, Пантић је казао да постоји предлог да највећи део тих прихода буде уплаћен локалним самоуправама на северу, али да још није јасно да ли ће они ићи преко буџета Косова или ће се наћи другачији модел. 'За нас је неприхватљиво да тај новац иде у буџет Косова, јер би на тај начин ми индиректно признали независност и зато захтевамо да се сви детаљи прецизно дефинишу како не би били предмет злоупотреба од стране Приштине', указао је Пантић. Пантић је напоменуо да Срби са севера Косова не желе и неће улазити ни у какав сукоб са Владом Србије, али да ће се трудити да користе сва демократска и дозвољена средства да изразе неслагање са покушајима да им се наметне нешто што није природно. Пантић наводи и да је сигуран да Влада Србије 'неће кажњавати Србе на Косову због пружања легитимног отпора нечему што није природно и што није чак ни у интересу Србије'“[2]. Шта се, Пантићу, у међувремену променило? Што се тиче ситуације на Космету, ништа. Срби и даље немају гаранције у погледу споразума о „интегрисаном управљању прелазима“, поготово да се роба за север Космета неће царинити (јер зашто би онда косовски цариници ишли у том правцу?). Затим, и даље није јасно како ће прикупљена средства стићи до Срба са севера, преко „буџета Косова“ или директно. Ништа није прецизно дефинисано, или јесте, али у корист Приштине. Такође, Србима се и даље неприродно намећу границе унутар њихове сопствене државе. Итд. итд. Али, нешто се на другој страни ипак променило. Наиме, не можемо нимало бити сигурни да Влада Србије неће кажњавати Србе са Косова због њиховог легитимног отпора. Зар ово игнорисање њиховог последњег покушаја отпора није довољна казна? Ако је све овако како смо рекли, зашто онда Пантић данас ћути? Од „ура-патриотизма“ до прагматизма Драгомира Анђелковића Занемели су се и неки некада врло гласни и борбени „патриотско-опозициони“ јавни радници. Нпр. водећи колумниста „Печата“ и „Видовдана“ Драгомир Анђелковић. У августу 2011. Анђелковић пише: „Београд инсистира да Срби на северу Косова самодеструктивно уклоне барикаде и прихвате 'компромис' Стефановића, Билера и Тачија. Ту се ради само о томе да Тадић купује време како би до избора одложио дефинитивну издају тамошњег српског народа, а евроатлантисти добијају додатну могућност за тихо сламање фактора отпора међу тамошњим Србима. Јер, показало се да и поред колаборације Београда са агресором, Срби на северу Косова могу да пруже јак отпор.“[3] А у новембру исте године следеће: „Од 2000. године до данас све је уништено. Уништаван је дух нашег националног отпора, који је омогућио васкрс Србије 1804, 1815, 1918, и отпор германским и балканским нацистима 1941-45. Ипак, тај дух није дотучен. О томе сведоче барикаде на северу Косова и тињајуће опирање евроатлантској окупацији широм Србије. Не смемо да дозволимо да сада, када се после дуге евроатлантске поларне ноћи рађа сунце спаса, он буде угушен...Све већи део нашег народа почиње да схвата да је доведен у ћорсокак а једино је потребно његово незадовољство што пре активирати и усмерити на прави начин. И слободна Србија ће засигурно васкрснути...Атак на северно Косово је у директној вези са угрожавањем наше националне баштине и у свим другим српским крајевима, као што је за њихову одбрану битна заштита Косова и Метохије. Прихватимо ли отмицу тог дела земље (немари што још није дошло време када можемо да анулирамо окупацију), урушиће се читава наша идентитетска конструкција.“[4] Где је сад Анђелковић да грми против „самодеструктивног уклањања барикада“, „дефинитивне издаје тамошњег српског народа“, „сламања“ и „гушења“ „духа нашег националног отпора“, „урушења читаве наше идентитетске конструкције“? Зашто више не подстиче дух отпора на барикадама? У једном од последњих текстова обрушио се (с правом) на Дачића, називајући његово држање „ура-патриотизмом“: „Ура-патриоте најчешће су саможиви политиканти или јавни делатници других врста, који само злоупотребљавају националну причу. Према ономе што је до сада показао, најгори од таквих у данашњој Србији је Ивица Дачић. Током последње и сваке претходне кампање севао је и грмео, изигравајући највећег Србина, да би после избора био спреман да удовољи скоро свакој жељи Вашингтона“[5]. Међутим, кад боље размислимо, не треба ли овај израз применити и на самог Анђелковића? Нису ли, с обзиром на његов садашњи мук о барикадама, цитиране „патриотске“ тираде из прошлости еклатантан пример „ура-патриотизма“?! Нису ли он и њему слични аутори из круга „Печата“, „Видовдана“ и „Стандарда“ током последње изборне кампање „патриотски“ севали и грмели, изигравајући „велике“ и „тврдокорне“ Србе, да би после избора почели да удовољавају скоро свакој жељи нових властодржаца из редова СНС-а, иза којих стоје исте западне централе као и иза оних бивших, „жутих“? Не треба ли онда и овај напад на Дачића тумачити искључиво у контексту прерасподеле моћи унутар владајуће коалиције, усмерен ка слабљењу Дачића, а јачању СНС-а и Вучића, којима споменута гласила већ дуже, мање или више отворено, служе? И није ли више него сумњиво - или, боље рећи, више него јасно - што "првог (вице)премијера" ове патриотске и моралне громаде не смеју ни да помену, а камоли да га критикују као шампиона еврофилије и најновијег миљеника Запада у Србији? Биће да ту лежи решење ове упадљиве загонетне ћутње. Нова власт на челу са СНС-ом као доминантном чланицом владајуће коалиције очигледно је наставила стару политику („жутих“) према Косову и ЕУ, чак још грубље и суровије гурајући Србију у националну провалију и пропаст. А онима који су, попут Пантића и Анђелковића, као „напредњачки“ функционер(чић)и или аналитичари, на њу прикључени, врло је тешко да наставе старим путем „ура-патриотизма“. Нарочито ако су патетично истицали да се „после дуге евроатлантске поларне ноћи рађа сунце“ и да ће „слободна Србија засигурно васкрснути“, све то управо под „напредњачком“ влашћу! И посебно данас, када у исто време док се Срби мученици бране на барикадама, „напредњачки“ председник Србије истиче да је „Србиja много тoгa учинилa зa дoбиjaњe дaтумa зa пoчeтaк прeгoвoрa са EУ, да је одлучила да диjaлoг са Приштином подигне нa нajвиши пoлитички ниво и да спрoвeдe свe претходно дoгoвoрeнo, кoликo гoд тo билo бoлнo зa њу“. Власт и њени протагонисти размишљају и живе у посткосовском циклусу. Срећом, Срби са барикада остали су у косовском. За њих бој на Косову и за Косово још није завршен. Колико год били усамљени и препуштени судбини, остаће забележени као косовски јунаци. |