Kosovo naše nasušno

Da su Kosovo i Metohija, realna i mitska snaga, osovina srpske nacije i države po kojoj se okreće i srpska prošlost i budućnost istovremno na najbolji načine se to vidi upravo u naše vreme kada je nasrtaj na taj deo srpske teritorije dobio planetarne razmere. Ne brine to što su se srpski neprijatelji okomili da nam ga otmu, zabrinjava, međutim , to što se deo političke, kulturne i intelektualne elite Srba toliko unizio da je, kao sasvim normalno i uobičajeno, prihvatio raspravu o svojoj teritoriji, kao da ne znaju ti, pre svih tu mislim na pravanike, da neka pitanja, a u takvo pitanje spada uprvo teritorijalni integritet zemlje ne podlezu raspravi. Valjda je jedino u Srbiji moguće da su u dugom periodu u više mandata  glavni kršioci Ustava upravo oni koji bi trebalo da su njegovi ekskluzivni zaštitnici.

Kao krajni domet političke mudrosti i demokatskog manira uzima se ponuda narodu da on odluči o svom samouništenju, samoponiženju i samoporicanju velikodušnim nuđenjem referenduma u stvari u kojoj se ne odučuje referendumom.

Ne odustajati od Kosova i Metohije

Ako je uslov za napredak Srbije odricanje od Kosova i Metohije, kao što svakodnevno slušamo, odmah odustanimo od tog projekta i takvog  napretka jer ničim se ne da nadomestiti gubljenje suštine. Nikakav rast BDP, plata i penzija i strane investicije ne mogu biti naknada za kvadratni metar Kosova i Metohije. Svest da se napredak u ostatku Srbije, ma kakav bio, ne može učiniti dovoljnim razlogom za odustajanje od Kosova i Metohije uzimam kao dovoljan razlog da preporučim da se odustane od pogubne politike odustajanja od Kosova i Metohije i pristajanja na ultimatume i poniženja kakvih ima sve više i više.

Od davljenja tuđim rukama jedino je gore i bolnije davljenje sopstvenim. Nerealne zahteve šiptarskih okupatora na Kosovu i Metohiji vidim, sasvim paradoksalno, kao osnov za realnu i održivu politiku Srbije prema tom delu svoje teritorije

 Kosovo i Metohija su više na Nebu nego na Zemlji, onaj ko to ne razume nije dostojan ogledanja na tom polju, za njega i za Srbe najbolje je da se on mane tog posla i da se bavi nečim drugim. U životu, a jednako tako i u politici, vrlo je važno znati šta se neće. Zato je važno beskompromisno saopštiti svima da Srbija ne pristaje na otimanje Kosova i Metohije kako u nerazgovetnosti toga stava srpski neprijatelji ne bi pronalazili pukotinu za svoje okupatorske pretenzije na našu zemlju. Ko to ne sme ili ne može reći taj ne sme predstavljati Srbe i Srbiju taj mora otići sa političke scene.

Nije logično biti spreman na kompromise sa neprijateljem a beskompromisan prema svima u zemlji i narodu koji ne misle kao predsednik države. Ne ulazi se u istoriju razaranjem i zatiranjem najvaznijih stranica sopstvene istorije  potkopavanjem temelja sopstvene nacije i države.

Bez Kosmeta smo nedefinisana grupa

Nije moguće nacionalnu politiku voditi s pogledom na druge strane izostavljanjem uvida u sopstveni interes. Od fanatizma, i nacionalnog romantizma jedino je pogubniji podanički i alavi pragmatizam i konforni realizam. Uveren sam da su svesni toga i oni koji zagovaraju tu društvenu aritimetiku i u tome vidim nadu da će odustati od svojih antikosovskih i pogubnih nauma. Možda, odveć naivno, verujem da im ovim stavom pomažem u toj jedino logičnoj odluci. Kada bi nam izmakli Kosovo i Metohiju ispod nas, kada bismo tako odvojeni od sebe morali da nastavimo trajanje Srbi bi više bili neka nedefinisana grupa nego definisana i konstituisana nacija kakvi smo sa Kosovom i Metohijom u svojoj svesti i svojoj državi.

Tražiti izgovore za svoju izdaju u izdaji onih koji su prethodili nije dolično ozbiljnih i odgovornih ljudi. Valjda je zadatak političkih elita  i vlasti da u svakom času čine najbolje što mogu u zaštiti nacionalnog i državnog interesa na šta su sve prilikom preuzimanja dužnosti i zakleli. Njhovo je da se pridrzavaju Ustava i da ga ne stavljaju pod noge i doživljavaju kao svoje partijske programčiće i statute. Ništa u novijoj političkoj praksi Srbije nisam čuo tačnije od neukijih i nesposbnijih političara nego što je bio njihov poklič „da se Ustav ne maže na hleb i da se ne sipa u traktor“. Da baš tako i na sreću je tako Ustav niti se maže na hleb niti se sipa u traktor. Ustav služi nečem mnogo ozbiljnijem nego što je to brbljanje.

"Moram da dam bukvalno sve, a neću da dobijem ništa osim suda koji će ostati u istoriji“, rekao je Vučić 31. maja 2017. polažući zakletvu na Ustavu Srbije i na Miroslavljevom jevanđelju – najstarijoj srpskoj knjizi

Ustav je čuvar države a onaj ko ima državu imaće i šta da maže na hleb i da sipa u traktor i mnogo toga još. Imajmo neprestano na umu - Kosovo i Metohija su pod protektoratom UN prema rezoluciji 1244, otuda se njegova internacionalizacija uzima kao veoma važna komponenta za definisanje statusa Kosova i Metohije koji je, da to još jednom podvučemo, regulisan kao sastavni deo Srbije.

Gledano iz strogo analitičkog ugla pokušaj otimanja Kosova i Metohije Srbima i Srbiji motivisan je svođenjem srpskog naroda na meru okolnih naroda, u kako se to sada kaže, u regionu, i na taj način da se uspostave simetrije unutar kojih bi manipulacija bila efikasnija u kojoj bi bila moguća oktroisana ravnoteža. Po mišljenju onih koji imaju moć, a sve manje misle, Srbi su svojom superiornošću i autohtonošću nesnosni remetilački faktor, tako da je za njih i njihov interes nemoguće postići željenu harmoniju pod uslovom da se Srbi ne osakate. Moram priznati da se u toj njihovoj oceni koju nerado iznose, ali se u svojim postupanjima njome rukovode - u potpunosti slažem. Otuda bi pristajanje na taj plan za Srbe značilo odustanje od sebe i pristajanje na prosečnost zato što bi pozivanje na svaku istorijsku dubinu posle tog sunovrata bilo nemoguće, bila bi prekinuta veza sa dubokom istorijom u kojoj je izvršena nacionalna identifikacija i državno politička subjektivizacija.

Ostatak Srbije bez Kosova i Metohije predstavljao bi geografski pojam koji bi kao takav bio podesan za nova konstituisanja i rekonstituisanja. Takvih je pokušaja u okviru Jugoslavije već bilo, a tek bi oni bili mogući i praktikovani. Ukoliko Srbija želi da bude uvažena ona mora istrajati na svojoj celovitosti i svom suverenitetu. Svako njeno krnjenje bilo bi uvod u daljnja komadanja njene teritorije - jer kada se klupko razveže lako se odmota do kraja.

Srbima niko nije važniji od Srbije

Pokušaji da se dezavuiše Srpska prvoslavna crkava i njeno nastojanje, koja ima najduži istorijski kontinuitet i najpotpuniji legitimitet, u odbrani Kosova i Metohije doživljavam kao poslednji stadijum one političke i društvene svesti koji je raskinuo sa svime što je moralno, normalno, tradicionalno i nacionalno. Izostaviti Srpsku pravoslavnu crkvu iz odlučivanja o sudbini Kosova i Metohiji isto je što i pokušavati da se govori o okeanu, a da se zanemari postojanje vode. Ocene da je Crkveni stav odveć tradicionalan, što bi se valjda trebalo čitati staromodan, smatram neodgovornim i na to mogu samo primetiti da će pre biti da su oni koji te ocene iznose možda premoderni toliko da su izgubili svaku kopču sa nacijom i državom čiji interes navodno brane.

Nažalost onaj koji bi trebalo da zna da je Srbija odavno razgraničena sa Albancima poziva na nova razgraničenja koja bi bila na štetu Srbije i koji bi trebalo da se Srbija odriče delova svoje teritorije. Oni koji imaju ograničenja izgleda da su prinuđeni na razgraničenja, ali ne treba zaboraviti da bilo čija pozicija ne sme da ugrožava suverenitet i integritet Srbije. Srbima niko nije važniji od Srbije.

Kosovsko opredeljenje, kosovski zavet i mit spadaju u najdublju intimu srskog naroda tako da mi se čini da je svakodnevno govorenje o Kosovu i Metohiji, na način kako se danas govori, brutalno oglušivanje o osnovnu pristojnost.  Učestalim pominjanjem baš u svakoj prilici ono, hteli mi to ili ne, dobija status svakodnevnosti i preti da se izliže i postane sasvim obična tema. A nije i ne može to nikada biti. U takvoj atmosferi neverovatne žurbe, davanje rokova u mesecima za rešavanje problema koji je logično da se rešava godinama, pa i decenijama, logično/razumno je da se zapitamo kome se to i zašto žuri. Nije li opet na delu „olako obećana brzina“ povodom Kosova i Metohije. Ne mogu partijske sednice i stranački razlozi biti presudni za odlučivanje o nacionalnim i državnim pitanjima. Valjda bi Miloševićevo iskustvo brzine rešavanja Kosovskog pitanja trebalo biti za nauk onima koji vode Srbiju posle njega. Kosovsko pitanja kada god se tretira izdvojeno uvek ide na štetu Srba. Srbi trebaju da postave svoje nacionalno pitanje kao celovito i tek tada mogu računati na uspešan ishod. Kosovsko pitanje jeste samo deo ukupnog srpskog pitanja, važno, ali nikako ne i jedino. Taj pristup smatram državno odgovornim i nacionalno osvećenim.

Dok postoji Kosovski mit postojaće i Srbi

 U kosovski mit se ne sme gurati, njegovo postojanje najbolja je potvrda našeg trajanja jer nije logično očekivati da će bilo ko drugi do Srbi čuvati taj mit, na njemu nadahnjivati i svoju kulturu, svoj jezik i pismo, svoju veru pravoslavnu i identitet dograđivati i potvrđivati. Usudio bih se reći da dok postoji Kosovski mit postojaće i Srbi. Ne vidim širu osnovu i dublje utemeljenje srpskog naroda od Kosovskog.

Odgovorno tvrdim da je sve manje teško i kompleksno u vezi sa Kosovom i Metohijom od one težine i kompleksnosti koju bi izazvao eventalni gubitak Kosova i Metohije, gubitak koji bi bio uz, to posebno podvlačim, srpsku saglasnost. Cepanje Srbije u tom delu teritorije pocepalo bi nacionalnu svest do te mere da bi lutanje koje bi potom usledilo bilo toliko dramatično da se krajnje razmere tog stramputičenja ne mogu sagledati.

Konačno Kosovo i Metohija su nas podigli na noge, izišli smo iz sna mrtvoga da se setimo i Njegoša u ovoj prilici, tog kako je za njega Andrić uzvišeno i tačno rekao „tragičnog junaka kosovske misli“, probudila nas je kosovska truba, njen zvuk se davno čuo čak u Parizu tako da nije bilo nerealno da se ne čuje u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Banja Luci, Herceg Novom, Trebinju i drugde. Mi ovakvi slabašni i nacionalno nevaspitani, zapušteni i raspušteni nismo u stanju da Kosovo i Metohiju otkinemo od sebe i to je prava sreća.

Otuda mi se i nameće zaključak da će Kosovo odbraniti nas čak i od samih nas, ne samo od naših neprijatelja. Mi koji smo najvećma nedostojni Kosovske dubine i visine nemamo pravo da odlučujemo o njemu, ono se tiče i onih pre nas i onih iza nas a šta smo mi u stanju da učinimo nažalost pokazali smo u ovom vremenu. Niko nema mandat da izdaje nacionalne i državne interese, takvi mandati se ne dobijaju, čak ni najdemokratskim izborima sa najubedljivijim većinama.

Što je Kosmos Zemlji to je Kosovo Srbiji i Srbima. Zato svako odustajanje od Kosova jeste raskrivanje srpske kuće, njeno rušenje do samog temelja. Sa Kosovom i Metohijom, sa Kosovskim mitom možda ćemo i preživeti, ali bez njega, ubeđen sam u to, nemamo nikakve budućnosti. Prigovor da ne razumem koliko je teško stanje i kakva nam kao naciji preti opasnost ako ne pristanemo na izdaju unapred odbijam sa argumenacijom da bi sitacija u kojoj bi Srbija i Srbi našli kada bi ostali bez svog rodnog mesta, bez svoje krštenice bila neuporedivo teža usudio bih se reći nemoguća. Od kompleksnosti sadašnje sitacije koja je stvorena oko Kosova i Metohije daleko bi bila kompleksnija ona situacija u kojoj bismo se našli da ostanemo bez njega.

„Zalažem se za ragraničenje sa Albancima i to je moja politika ", rekao je Vučić u Šidu 9. avgusta 2018.

Prigovor šta predlažem da bi se rešio problem obesnažujem pozivom da se samo pridržavamo Ustava i ništa više, ali ni manje, od toga. Što se mene tiče mislim da je bolje da zauvek Kosovo i Metohija budu u sastavu Srbije, da budu onoga čiji su Srpski, nego da jedan dan budemo bez njih.

Ovaj tekst pišem sa uverenjem i svešću da će se on bolje razumeti i lakše isčitavati kroz jedan vek nego danas - mada mu nipošto ne odričem aktuelnu važnost. Rekoh i spasih svoje telo, Kosovsko, Metohijsko Srpsko, da telo - jer Kosovsko telo je duša i duh Srbije i naroda po kome je ona dobila i nosi svoje časno ime.