Bitka za Srpsku u pratnji „policije Kosova“, ili šta radi srpski premijer na Jahjaginim izborima

Tu negde nedavno, novembra meseca, bilbordi na severu Kosova osvanuli su oblepljeni slikama Aleksandra Vučića uz propratne slogane koji su iskazivali neumerene izlive ljubavi oktroisanih vlasti četiri opštine na severu prema osobi koja ih je na rukovodeća mesta postavila protivno volji njihovih sugrađana, a sve zajedno gurnula pod vlast samoproklamovane antisrpske „republike Kosova“. „Dobrodošao na tvoje Kosovo i Metohiju, naš premijeru“ – poručuje jedan bilbord! „Čekamo našeg premijera u decembru“ – pridružuje se drugi, i tako redom. Prođe decembar, i premijer ne dođe. Ali dođe januar i premijer dolazi! Ali ne na sever. Tu je posao završen. Već u centralno Kosovo, gde su bilbord-dodole urodile plodom.

Jedna kratka vest iz prištinskog lista Ljajm (Lajm-Vest)[1], pre neki dan najavila je posetu predsednika vlade Srbije Kosovu. U obraćanju „vladi Kosova“ (dakle ne EULEKSU) kojom se traži policijska pratnja se kaže: Poštovana gospodo,

Ljubazno vas molimo za pomoć u policijskoj pratnji za pripremnu ekipu Aleksandra Vučića, premijera Republike Srbije. Poseta Kosovu je planirana za ponedeljak, utorak i sredu, dakle od 12. Do 14. Januara 2015.

Obaveštavamo vas da će pripremna ekipa preći administrativni prelaz Končulj u ponedeljak (12. Januara), u 12,00 sati.

Takođe obaveštavamo vas da ćemo vas informisati i nadalje u vezi aranžmana na putu, za ponedeljak, utorak i sredu.

Ovo pismo neodoljivo podseća na obraćanje vlade-vladi, a tako se i u Prištini doživljava. No kako ga god shvatali i shvatili, ova Vučićeva poseta je vrlo interesantna, i verno oslikava stav današnje vlasti u Srbiji prema Kosovu, Metohiji, tamošnjem srpskom narodu, te na kraju krajeva i stav vlade prema državnom suverenitetu.

Pre svega bode u oči to što premijer ne planira da poseti sever Kosova, gde se cela vlada na čelu sa njim i Aleksandrom Vulinom pre nešto više od godinu dana iz petnih žila upinjala da natera tamošnje Srbe da izađu na šiptarske izbore. Tada se nije prezalo ni od toga da se vrši neviđeni pritisak na zaposlene u državnom sektoru, uključujući i pretnje otkazima.

Jedan od razloga što premijer ne želi ili ne može da poseti sever je i taj što danas, za razliku od pre godinu i po dana, ne može da iseli studentski dom i u njega privremeno useli žandarmeriju. To izgleda briselski sporazum izričito zabranjuje. Bez žandarmerije poseta severu se pretvara u posetu visokog rizika, s obzirom na ogorčenost tamošnjeg stanovništva. Vlasti u Prištini još uvek svoje policijske snage na severu nisu tako snažno uspostavile, kako bi garantovale bezbednost zvaničnicima iz Beograda, koji su ruku na srce sami sebe doveli u bizaran položaj, da ih čuva MUP Kosova od sopstvenog naroda u sopstvenoj državi.

Poseta koja će se desiti naredne nedelje obiluje „autogolovima“ nacionalne politike, i biće svakako jedna od najsramnijih poseta zvaničnika iz Beograda Kosovu, od drugog svetskog rata naovamo.

Pre svega, planirano je da premijer otvori novu zgradu porodilišta u Pasjanu, u Kosovskom Pomoravlju, što bi u normalnim okolnostima trebalo da predstavlja sjajnu vest. Saznanje da je ta zgrada podignuta sredstvima „kosovske vlade“ a ne države Srbije već budi sumnju, da se sve to čini u marketinške svrhe, odnosno tobožnje brige za opstali srpski narod. S obzirom na to da zgrada nije opremljena za deklarisanu namenu (ni kadrovski ni tehnički), užurbano se iz lokalnih domova zdravlja dovlače delovi medicinske opreme, kako bi sve izgledalo idilično, odnosno kako bi „visoki“ gost uspešno odglumio ulogu „srpske majke“.

Pravi biser ove posete je poseta Šar-planini, odnosno skijaškom centru na Brezovici, koji je samo pre petnaestak dana dat na upravljanje francuskom konzorcijumu, ali ne od strane Srbije, nego od strane tehničke vlade u Prištini, čime je narušeno mnogo pravila ponašanja, ali bez ikakve reakcije naše države. Moguće je da zbog svoje zauzetosti Esmarkom, premijer i ne zna da tim ski-centrom više Srbija ne gazduje, a da je samim tim i ugrožen opstanak srpske enklave na Šar planini.

Poučeni nedavnim iskustvom sa lokalnih izbora u Mionici i Lučanima, gde smo videli koliko je SNS-u grčevito stalo, ma do i najmanje jedinice lokalne samouprave, i do najmanjeg glasačkog mesta, dolazimo i do pravog motiva premijerove posete Kosovu. Naime, formiranjem vlade u Prištini, gradonačelnik Gračanice Branimir Stojanović postao je vicepremijer „republike Kosova“. Samim tim ostalo je upražnjeno mesto gradonačelnika u Gračanici. U nedelju 18. januara se održavaju izbori za to upražnjeno mesto.

Za razliku od izbora u Mionici i Lučanima, ove izbore nije raspisao Beograd, nego Priština. Pa kakve onda veze ima premijer Srbije sa tim izborima? Formalnopravno nikakve! Pa šta onda traži tamo u vreme izborne kampanje, i zašto odlazi da podrži jednog kandidata?

Taj kandidat je izvesni Vladeta Kostić. Mlad čovek, koji je isplivao iz anonomnosti na izborima u novembru 2012. godine kao jedan od lidera sklepane koalicije „Srpska“, čija je funkcija bila da svojim imenom zamagli pravu suštinu stvari, a koja je bila implementacija „briselskog sporazuma“, kojim se Kosovo i Metohija, de jure, odstranjuju iz ustavno-pravnog okvira Srbije i predaju nekom drugom. Hektolitri i tone goriva za autobuse, hiljade dnevnica i desetine pretnji zaposlenima u državnoj upravi i ustanovama potrošeno je tada na mitinge i glasanja, kako bi koalicija Srpska ušla u sistem „Republike Kosova“.

Aleksandar Vulin se slikao u nekakvoj do dana današnjeg nedefinisanoj uniformi, glumeći kao bajagi nekakvu srpsku instituciju, te na taj način dodatno sludeo narod. Za te svoje trikove čak je i odlikovan od strane patrijarha srpskog, ordenom svetog Save prvog reda.

Sada SNS ne sme da izgubi u Gračanici. To je neuporedivo opasnije od poraza u Mionici na primer. Poraz SNS-a, odnosno mlađanog Kostića na izborima u nedelju, mogao bi mnogo da podrije propagandno i medijsko bojenje kosovsko-metohijske politike vlade Srbije u ružičasto. Potencijalno, eventualni poraz SNS (što je drugo ime za koaliciju „Srpska“), mogao bi da izazove domeno efekat, i eroziju neprikosnovene vlasti Aleksandra Vučića. To on sebi ne sme da dozvoli i zato Srbi na centralnom Kosovu strahuju od raznovrsnih pritisaka i ucena koje se očekuju.

A može li SNS, odnosno koallicija Srpska, odnosno Vladeta Kostić da izgube izbore? Može, ako se ne bude primenjivala ona maksima: „Nije važno kako narod glasa, važno je ko broji glasove“. Naime, na crtu Kostiću, odnosno Vučiću, izlazi Nenad Rašić, kandidat Progresivne demokratske stranke, stranke koja je bez ikakve mimikrije registrovana u Prištini sa potpuno legitimnom namerom političke borbe.

U njegovim rukama su dva aduta. Prvi je taj što kako god bilo, „centralne vlasti“ u Prištini sa više blagonaklonosti gledaju na nekoga ko je izvorno (i na kraju krajeva politički pošteno) registrovan i deklarisan za političku borbu na samom Kosovu, te lokalna samouprava može računati na veće finansiranje iz „centralne“ kase; i drugi, što je prošlogodišnje prenemaganje, i pritisak na glasače od strane Beograda, pretnje gubitkom radnih mesta i sl, glasačima dozlogrdilo, te bi glasanjem „po savesti“ zbacili barem deo teškog tereta koji na plećima nose, a što bi glasanjem za Rašića sigurno postigli.

I na kraju najvažnije pitanje. Novoformirane opštine: Gračanica, Novo Brdo, Parteš,Ranilug i sl, ne postoje u pravno-političkom sistemu republike Srbije. U slučaju Gračanice, ona je samo mesna zajednica Grada Prištine. Ona je opština samo po tzv. Ahtisarijevom planu, koji ne postoji, jer nikada nije usvoje u SB UN. Pa šta onda traže zvančnici iz Beograda na lokalnim izborima koji nisu definisani Ustavom i zakonima Srbije? Zar to nije klasično ozvaničavanje secesije, koju promoviše upravo tzv. Ahtisarijev plan? Da li za to glasaju birači u Srbiji? Da li je baš moralo da dođe do toga da našeg premijera obezbeđuju bivši pripadnici OVK i njihovi naslednici? Da li je to poslednji autogol naše vlasti na Kosovu?