Bez "kosovskog čvora", brže jače, bolje - jer budućnost ne može da čeka

Kada neko ko u više navrata ponovi da je (manastir) Zočište u opštini Srbica, i onda se iznenada priseti da zbog toga celu noć nije spavao (iako je to najmanje tri puta rekao), a potom nas fino, kao građane Srbije, u svom autorskom tekstu zamoli za razgovor o razrešenju kosovskog (Gordijevog) čvora, onda se nađem p(r)ozvanim da u okviru tog već započetog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu (i Metohiji) koji, bojim se, ima već unapred zacrtani cilj, napišem nešto; da se osvrnem na neke okolnosti koje mogu biti od značaja za obične ljude u Srbiji prilikom zauzimanja stava u kreiranju nove politike odustajanja od Kosova. To je stoga pre što čitav svoj život živim na pomenutoj teritoriji; zato što sam, za razliku od samog autora teksta u Blicu - (koji je počeo da sklapa pogubne dogovore sa Hašimom Tačijem pre samo 5 godina, a što naziva dijalogom) - ja u direktnom dijalogu sa Albancima na Kosovu još od 2001. godine i naročito kao neko ko će rezultate tog dijaloga živeti. Da, nisam najpametniji, niti bih da prolivam ičiju krv, sukoba se gadim, uglavnom ne ćutim i mislim da čovek uči dok god je živ (ovo da napomenem da ne bih bio po tom osnovu diskreditovan).

O genezi 'kosovskog problema' ne bih previše, jer ne želim da se vraćam u daleku prošlost. Ali, kad je Predsednik već pomenuo famoznu 1878. godinu, Prizrensku ligu i nacionalne ideje koje je ona proklamovala, ne bi bilo zgoreg podsetiti se ideje 'oslobođenja Stare Srbije' (ujedno i Kosova i Metohije). Ona je skoro u isto vreme začeta, u najmanju ruku pandan je idejama proklamovanim u Prizrenu. Izgleda da je Predsednik zaboravio da je tadašnji nacionalni romantizam u Srba bio jači, i da je imao veću podršku velikih sila, pa su ti ciljevi ostvareni već 1912. godine. Albanci svoj nacionalni romantizam i renesansu na Kosovu žive čitav vek kasnije - tek nakon 2008., iako su ideje Prizrenske lige bile realizovane i za vreme Drugog svetskog rata - kada je formirana prva Velika Albanija.

Malo bolji poznavaoci istorije Kosova i Metohije, kojih je u Srbiji manje posle nedavne smrti Dušana Batakovića, znali bi da su današnje prilike na Kosovu slične i identične onima posle Mladoturske revolucije; da se nevolje preostalih Srba koji zbog njih sve češće i u sve većem broju napuštaju svoja "vekovna ognjišta'' (nisam originalan, citiram autora) ponavljaju i da su im konsekvence iste. S tim da postoji suštinska razlika, a to je da su današnji problemi direktna posledica Briselskog dijaloga.
O dalekoj prošlosti i kosovskom problemu kroz vekove neka svoj sud daju istoričari. Ja bih da u vreme brzog življenja, a još bržeg zaboravljanja, podsetim na skoriju prošlost; na događaje koji predstavljaju početak uspona i moći danas svakako najmoćnijeg čoveka u Srbiji, samim tim i u regionu Zapadnog Balkana, a koji nas sada poziva na dijalog o vrlo važnoj temi (makar se u nečemu mogu složiti sa njim). To bi ujedno značilo da i mi koji mislimo drugačije, a kao takvi smo trenutno manjina u Srbiji, ali i među Srbima na Kosmetu, kažemo ono što smatramo važnim u vezi sa pomenutom temom, bez da budemo otpušteni sa posla, prebijeni u mraku, suočeni sa pretnjama. Valjda se tako nešto u startu konfrontira sa pojmom dijalog.

Ne tako davne 2011. tadašnji predsednik Republike Srbije Boris Tadić je nemačkoj kancelarki Angeli Merkel saopštio šta po pitanju Severa Kosova (on i Srbija) neće uraditi, a najvažnije je bilo da "neće ukinuti tzv. paralelne strukture na Severu Kosova" (čitaj institucije Republike Srbije). Danas je tačno šest godina od kada su specijalne jedinice ROSU upale na Sever. Srbi na Severu Kosova u to vreme, zbog jednostranog uspostavljanja carine na prelazima Brnjak i Jarinje, postavljaju barikade. Jedinstveni su u 'otporu' Hašimu i njegovim zapadnim prijateljima i oko toga da se institucije moraju očuvati, makar kao kec u rukavu u nekom budućem dijalogu oko Kosova i Metohije. Ne veruju Tadiću jer su u strahu oči velike. Za svoje stavove imaju podršku opozicione SNS. Čak se u tom periodu neko u Kosovskoj Mitrovici zaklinjao Bogom da se neće smiriti dok KiM potpuno ne vrati u ustavno-pravni poredak Srbije.

Svašta i ja pamtim. Iako nisam imao prilike da lično čujem, ali je više njih reklo da je Merkelova tada predsedniku Srbije navodno rekla: "Ako Vi nećete (da ukinete institucije) ima ko hoće", Tadić ovo može da demantuje ili da potvrdi. Značilo bi zbog istorije. Ono što se zna jeste to da su predstavnici EU tri sata pre zatvaranja birališta u drugom krugu predsedničkih izbora u maju 2012. godine, koji su po svemu bili neizvesni, čestitali pobedu opozicionom kandidatu. I od tog momenta počinje 'nova kosovska politika' koja sve više uvažava 'realnost na terenu', a koja je kao takva, uvod za drugu 'realnost'.
Druga realnost ima za cilj da javnost u Srbiji pripremi da tu novu realnost na terenu - (Kosovu) kao takvu - prihvati i prizna, što je ujedno i nastojanje ovog započetog dijaloga, odnosno monologa koji će za rezultat imati to da se svi koji su u njemu učestvovali slože sa onim što je pokretač predložio.

Ruku na srce, nije Predsednik započeo sa "realnošću", već je, ako se sećate, i predsednik SANU o 'realnosti' na Kosovu progovorio mnogo ranije. Takođe, i NVO sektor koji predsednik poziva na dijalog, već odavno priznaje 'realnost' na Kosovu.

Dragi prijatelji iz institucija, nevladinog sektora, politike, sporta, sa društvenih mreža a i vi ostali - Kosovo više nije pitanje teritorije, mita, imovine, istorije, čak ni kulturnog nasleđa. Ni evropske budućnosti Srbije. Kosovo (je)su ljudi! Njih preostalih oko 120.000.

Srbi sa Kosova i Metohije su najobespravljenija zajednica u Evropi; bez osnovnih ljudskih prava, da ne pomišljam na evropske vrednosti i standarde. Oni nemaju slobodu kretanja. Bezvizni režim imalaca pasoša Republike Srbije za njih ne važi. Nemaju mogućnost slobode kretanja ni po samom Kosovu. Tuce je razloga zašto ne mogu da izvade kosovska dokumenta. Nemaju nesmetan pristup institucijama, doživljavaju neprestana sistemska šikaniranja...uvek zafali neki novi papir; bez prava na jezik koji je po Ustavu na Kosovu ravnopravan kao albanski; bez imovinskih prava; bez priznatih diploma, dokumenata, tablica, bez mogućnosti da se nesmetano leče ili obrazuju; bez prava da znaju gde su njihovi nestali, kao i toga da znaju ko je njihove očeve, dedove i decu ubijao. Nepoželjni su na Kosovu u svakom pogledu, osim da kao brojka figuriraju (najčešće u institucijama) kada je to potrebno da bi se opravdao tzv. multietnički karakter. Kao 'manjina' sa najbolje proklamovanim pravima koja su u praksi obesmišljena - pa što jednim zakonom imaju, druga dva im onemogućavaju. I sve je to kroz dijalog Beograd – Priština priznato kao realnost na terenu.

Po leđima Srba na Kosovu i Metohiji pucale su sve pogubne politike Aleksandra Vučića u poslednjih 27 godina. Kako one u kojima je sudelovao kao saučesnik, tako i ove koje sam kreira. Politika konfrotiranja sa celim svetom iz devedesetih je najskuplje koštala proterane kosovskometohijske Srbe. Bolelo je bombardovanje celu Srbiju ali je i danas njih 250.000 prognanih sa svojih 'ognjišta' odavde.

Politika regionalnog pomirenja i dijaloga, ilustrativno - rukovanja sa Hašimom Tačijem, najčuvenijim mirotvorcem na Zapadnom Balkanu, rezultirala je nizom, nazovi sporazuma, kojima su neke institucije Srbije na Kosovu, kao što su MUP ili civilna zaštita, ukinute i integrisane u kosovske, dok Priština uslovljava formiranje ZSO ukidanjem svih preostalih 'paralelnih institucija', Kosovo je dobilo međunarodni pozivni broj, katastarske knjige, jedinstvenu carinu na celoj teritoriji, svoje institucije na Severu Kosova, članstvo u međunarodnim i regionalnim organizacijama, mogućnost da specijalna ROSU jedinica ode na Jarinje i šeta po Severu Kosova kad god hoće, ili kad neko pošalje naslikani voz koji može jedino da izazove sukobe. I još mnogo toga...

Sve to je de facto priznanje realnosti na terenu, ujedno i priznanje Republike Kosovo. I sve je to proklamovano u cilju boljeg života i bezbednosti građana na Kosovu. Zarad budućnosti!

Sam vrh ledenog brega zvanog 'kosovski problem' je rukovanje Tačija i Vučića. Rezultati sporazuma nisu rešili problem ali su možda donekle doprineli evrointegracijama. I to je onaj vidljivi deo brega o kojem svi, posebno posrednici u pregovorima jedino govore. Ono što je ispod vode niko više ne primećuje, niti želi da primeti, niti je to poželjno znati jer urušava utopijsku sliku istorijskog pomirenja.

Koliko je srpskih kuća prodato na centralnom Kosovu od 2013.? Kako to da obični ljudi ne mogu da putuju po, na, ili sa Kosova jer im prištinske vlasti do besmisla otežavaju pristup kosovskim dokumentima, ali im ujedno srpska ne priznaju? Kako srpska literatura ili određena pošta ne može da stigne na Kosovo? Koliko je etnički motivisanih tuča zbog šetališta u Kosovskoj Mitrovici koje se, srećom za sada, još uvek završavaju 'samo' sa telesnim povredama? Kako je ljudima koji u redu ispred NLB banke u Kosovskoj Mitrovici po ovoj vrućini stoje 3-4 sata da bi platili telefonski račun ćerki firmi Telekoma Srbija, registrovane po propisima Kosova kao ''mts.d.o.o',' čiji su korisnici postali bez da ih iko pita!?

Možda je baš zbog ovog sada pravi trenutak formalizovati politiku odustajanja od Kosova i Metohije? I zašto se ne primećuje da su obični Albanci i obični Srbi na Kosovu - opterećeni egzistencijalnim problemima - danas udaljeniji jedni od drugih više nego što su bili pre početka dijaloga u Briselu? Niti da je potencijal za nove etničke sukobe, nalik na one iz marta 2004. godine, veći sada nego što je bio tada!

Da ne bude da ne želim o rešenjima, pošto je autor teksta u Blicu rekao da 'mi kritičari' samo kritikujemo a ne predlažemo ništa. Velika Albanija jeste rešenje. Samo zato što ista znači promenu granica na Zapadnom Balkanu. I ta promena je moguća jedino na nekom novom Berlinskom kongresu. Tako se vratismo na famoznu 1878. To ujedno znači da su sve granice na Balkanu promenljive. I to je, nažalost, poslednja šansa da ukoliko iko - severno od Jarinja i Brnjaka, iskreno želi dobro onima koji su još ostali ovde. Kao i ukoliko se želi Zapadni Balkan bez sukoba i nasilja u bliskoj budućnosti. No Srbija je svojom politikom prema Kosovu koju vodi od 2012. godine svoje pozicije i na takvoj međunarodnoj konferenciji sama sebi umanjila...

Međutim, ako je sve ovo kao što predsednik Srbije tvrdi - realnost pred kojom treba da zatvorimo oči i priznamo je kao takvu, i ako je ovo nešto što zaslužujemo kao svoju svakodnevicu, onda krenimo bez kosovskog Gordijevog čvora u sjajnu budućnost Srbije koja je pred njom! Brže! Jače! Bolje! Navodno ka EU koja ne zna gde su joj granice, ili kakvog će oblika biti, niti kada će biti spremna za sledeće proširenje. Sa mizernim platama, boljim životom za dve godine na svake dve godine, bez 50.000 mladih i obrazovanih koji nas napuštaju godišnje, sa povlašćenim stranim investitorima, urušenim obrazovnim i zdravstvenim sistemom, korupcijom, cenzurom, medijskim mrakom, nameštenim tenderima, muzičkim fontanama, ali i otvorenim poglavljima. Jer budućnost ne može da čeka a Kosovo je najveći balast Srbije ''koji nas sve vreme stopira''. Pobeđujući kao što pobeđuju i naši fudbaleri!

(Kossev - Marko M. Jakšić)