Без "косовског чвора", брже јаче, боље - јер будућност не може да чека

Када неко ко у више наврата понови да је (манастир) Зочиште у општини Србица, и онда се изненада присети да због тога целу ноћ није спавао (иако је то најмање три пута рекао), а потом нас фино, као грађане Србије, у свом ауторском тексту замоли за разговор о разрешењу косовског (Гордијевог) чвора, онда се нађем п(р)озваним да у оквиру тог већ започетог унутрашњег дијалога о Косову (и Метохији) који, бојим се, има већ унапред зацртани циљ, напишем нешто; да се осврнем на неке околности које могу бити од значаја за обичне људе у Србији приликом заузимања става у креирању нове политике одустајања од Косова. То је стога пре што читав свој живот живим на поменутој територији; зато што сам, за разлику од самог аутора текста у Блицу - (који је почео да склапа погубне договоре са Хашимом Тачијем пре само 5 година, а што назива дијалогом) - ја у директном дијалогу са Албанцима на Косову још од 2001. године и нарочито као неко ко ће резултате тог дијалога живети. Да, нисам најпаметнији, нити бих да проливам ичију крв, сукоба се гадим, углавном не ћутим и мислим да човек учи док год је жив (ово да напоменем да не бих био по том основу дискредитован).

О генези 'косовског проблема' не бих превише, јер не желим да се враћам у далеку прошлост. Али, кад је Председник већ поменуо фамозну 1878. годину, Призренску лигу и националне идеје које је она прокламовала, не би било згорег подсетити се идеје 'ослобођења Старе Србије' (уједно и Косова и Метохије). Она је скоро у исто време зачета, у најмању руку пандан је идејама прокламованим у Призрену. Изгледа да је Председник заборавио да је тадашњи национални романтизам у Срба био јачи, и да је имао већу подршку великих сила, па су ти циљеви остварени већ 1912. године. Албанци свој национални романтизам и ренесансу на Косову живе читав век касније - тек након 2008., иако су идеје Призренске лиге биле реализоване и за време Другог светског рата - када је формирана прва Велика Албанија.

Мало бољи познаваоци историје Косова и Метохије, којих је у Србији мање после недавне смрти Душана Батаковића, знали би да су данашње прилике на Косову сличне и идентичне онима после Младотурске револуције; да се невоље преосталих Срба који због њих све чешће и у све већем броју напуштају своја "вековна огњишта'' (нисам оригиналан, цитирам аутора) понављају и да су им консеквенце исте. С тим да постоји суштинска разлика, а то је да су данашњи проблеми директна последица Бриселског дијалога.
О далекој прошлости и косовском проблему кроз векове нека свој суд дају историчари. Ја бих да у време брзог живљења, а још бржег заборављања, подсетим на скорију прошлост; на догађаје који представљају почетак успона и моћи данас свакако најмоћнијег човека у Србији, самим тим и у региону Западног Балкана, а који нас сада позива на дијалог о врло важној теми (макар се у нечему могу сложити са њим). То би уједно значило да и ми који мислимо другачије, а као такви смо тренутно мањина у Србији, али и међу Србима на Космету, кажемо оно што сматрамо важним у вези са поменутом темом, без да будемо отпуштени са посла, пребијени у мраку, суочени са претњама. Ваљда се тако нешто у старту конфронтира са појмом дијалог.

Не тако давне 2011. тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић је немачкој канцеларки Ангели Меркел саопштио шта по питању Севера Косова (он и Србија) неће урадити, а најважније је било да "неће укинути тзв. паралелне структуре на Северу Косова" (читај институције Републике Србије). Данас је тачно шест година од када су специјалне јединице РОСУ упале на Север. Срби на Северу Косова у то време, због једностраног успостављања царине на прелазима Брњак и Јариње, постављају барикаде. Јединствени су у 'отпору' Хашиму и његовим западним пријатељима и око тога да се институције морају очувати, макар као кец у рукаву у неком будућем дијалогу око Косова и Метохије. Не верују Тадићу јер су у страху очи велике. За своје ставове имају подршку опозиционе СНС. Чак се у том периоду неко у Косовској Митровици заклињао Богом да се неће смирити док КиМ потпуно не врати у уставно-правни поредак Србије.

Свашта и ја памтим. Иако нисам имао прилике да лично чујем, али је више њих рекло да је Меркелова тада председнику Србије наводно рекла: "Ако Ви нећете (да укинете институције) има ко хоће", Тадић ово може да демантује или да потврди. Значило би због историје. Оно што се зна јесте то да су представници ЕУ три сата пре затварања биралишта у другом кругу председничких избора у мају 2012. године, који су по свему били неизвесни, честитали победу опозиционом кандидату. И од тог момента почиње 'нова косовска политика' која све више уважава 'реалност на терену', а која је као таква, увод за другу 'реалност'.
Друга реалност има за циљ да јавност у Србији припреми да ту нову реалност на терену - (Косову) као такву - прихвати и призна, што је уједно и настојање овог започетог дијалога, односно монолога који ће за резултат имати то да се сви који су у њему учествовали сложе са оним што је покретач предложио.

Руку на срце, није Председник започео са "реалношћу", већ је, ако се сећате, и председник САНУ о 'реалности' на Косову проговорио много раније. Такође, и НВО сектор који председник позива на дијалог, већ одавно признаје 'реалност' на Косову.

Драги пријатељи из институција, невладиног сектора, политике, спорта, са друштвених мрежа а и ви остали - Косово више није питање територије, мита, имовине, историје, чак ни културног наслеђа. Ни европске будућности Србије. Косово (је)су људи! Њих преосталих око 120.000.

Срби са Косова и Метохије су најобесправљенија заједница у Европи; без основних људских права, да не помишљам на европске вредности и стандарде. Они немају слободу кретања. Безвизни режим ималаца пасоша Републике Србије за њих не важи. Немају могућност слободе кретања ни по самом Косову. Туце је разлога зашто не могу да изваде косовска документа. Немају несметан приступ институцијама, доживљавају непрестана системска шиканирања...увек зафали неки нови папир; без права на језик који је по Уставу на Косову равноправан као албански; без имовинских права; без признатих диплома, докумената, таблица, без могућности да се несметано лече или образују; без права да знају где су њихови нестали, као и тога да знају ко је њихове очеве, дедове и децу убијао. Непожељни су на Косову у сваком погледу, осим да као бројка фигурирају (најчешће у институцијама) када је то потребно да би се оправдао тзв. мултиетнички карактер. Као 'мањина' са најбоље прокламованим правима која су у пракси обесмишљена - па што једним законом имају, друга два им онемогућавају. И све је то кроз дијалог Београд – Приштина признато као реалност на терену.

По леђима Срба на Косову и Метохији пуцале су све погубне политике Александра Вучића у последњих 27 година. Како оне у којима је суделовао као саучесник, тако и ове које сам креира. Политика конфротирања са целим светом из деведесетих је најскупље коштала протеране косовскометохијске Србе. Болело је бомбардовање целу Србију али је и данас њих 250.000 прогнаних са својих 'огњишта' одавде.

Политика регионалног помирења и дијалога, илустративно - руковања са Хашимом Тачијем, најчувенијим миротворцем на Западном Балкану, резултирала је низом, назови споразума, којима су неке институције Србије на Косову, као што су МУП или цивилна заштита, укинуте и интегрисане у косовске, док Приштина условљава формирање ЗСО укидањем свих преосталих 'паралелних институција', Косово је добило међународни позивни број, катастарске књиге, јединствену царину на целој територији, своје институције на Северу Косова, чланство у међународним и регионалним организацијама, могућност да специјална РОСУ јединица оде на Јариње и шета по Северу Косова кад год хоће, или кад неко пошаље насликани воз који може једино да изазове сукобе. И још много тога...

Све то је де фацто признање реалности на терену, уједно и признање Републике Косово. И све је то прокламовано у циљу бољег живота и безбедности грађана на Косову. Зарад будућности!

Сам врх леденог брега званог 'косовски проблем' је руковање Тачија и Вучића. Резултати споразума нису решили проблем али су можда донекле допринели евроинтеграцијама. И то је онај видљиви део брега о којем сви, посебно посредници у преговорима једино говоре. Оно што је испод воде нико више не примећује, нити жели да примети, нити је то пожељно знати јер урушава утопијску слику историјског помирења.

Колико је српских кућа продато на централном Косову од 2013.? Како то да обични људи не могу да путују по, на, или са Косова јер им приштинске власти до бесмисла отежавају приступ косовским документима, али им уједно српска не признају? Како српска литература или одређена пошта не може да стигне на Косово? Колико је етнички мотивисаних туча због шеталишта у Косовској Митровици које се, срећом за сада, још увек завршавају 'само' са телесним повредама? Како је људима који у реду испред НЛБ банке у Косовској Митровици по овој врућини стоје 3-4 сата да би платили телефонски рачун ћерки фирми Телекома Србија, регистроване по прописима Косова као ''мтс.д.о.о',' чији су корисници постали без да их ико пита!?

Можда је баш због овог сада прави тренутак формализовати политику одустајања од Косова и Метохије? И зашто се не примећује да су обични Албанци и обични Срби на Косову - оптерећени егзистенцијалним проблемима - данас удаљенији једни од других више него што су били пре почетка дијалога у Бриселу? Нити да је потенцијал за нове етничке сукобе, налик на оне из марта 2004. године, већи сада него што је био тада!

Да не буде да не желим о решењима, пошто је аутор текста у Блицу рекао да 'ми критичари' само критикујемо а не предлажемо ништа. Велика Албанија јесте решење. Само зато што иста значи промену граница на Западном Балкану. И та промена је могућа једино на неком новом Берлинском конгресу. Тако се вратисмо на фамозну 1878. То уједно значи да су све границе на Балкану променљиве. И то је, нажалост, последња шанса да уколико ико - северно од Јариња и Брњака, искрено жели добро онима који су још остали овде. Као и уколико се жели Западни Балкан без сукоба и насиља у блиској будућности. Но Србија је својом политиком према Косову коју води од 2012. године своје позиције и на таквој међународној конференцији сама себи умањила...

Међутим, ако је све ово као што председник Србије тврди - реалност пред којом треба да затворимо очи и признамо је као такву, и ако је ово нешто што заслужујемо као своју свакодневицу, онда кренимо без косовског Гордијевог чвора у сјајну будућност Србије која је пред њом! Брже! Јаче! Боље! Наводно ка ЕУ која не зна где су јој границе, или каквог ће облика бити, нити када ће бити спремна за следеће проширење. Са мизерним платама, бољим животом за две године на сваке две године, без 50.000 младих и образованих који нас напуштају годишње, са повлашћеним страним инвеститорима, урушеним образовним и здравственим системом, корупцијом, цензуром, медијским мраком, намештеним тендерима, музичким фонтанама, али и отвореним поглављима. Јер будућност не може да чека а Косово је највећи баласт Србије ''који нас све време стопира''. Побеђујући као што побеђују и наши фудбалери!

(Коссев - Марко М. Јакшић)