Dok se u Beogradu priča o promeni granica, dok se s vremena na vreme začuje kako naša diplomatija trguje jugom Srbije, a Srbi sa severa se nadaju da će ostati ili postati deo Srbije, neko odrađuje tačku po tačku svoje strategije ostvarujući cilj.

Poraz Tadićeve kosovske politike je strašan. Mišljenje MSP samo po sebi ne znači mnogo. Međutim, znači to što smo ga mi tražili. I znači to, što je to jedino što je naša država učinila po pitanju Kosova za prethodne dve godine.

Problem severa Kosova će biti sve više preuveličavan. Kako Priština nema kontrolu nad tim delom "svoje države", počeće da vrši pritisak na međunarodnu zajednicu, da ova vrši pritisak na Srbiju da se povuče i sa tog dela Kosova.

Srbija nema kolektivnu svest na dovoljnoj visini za vođenje pragmatično principijelne politike, niti ima političku elitu koja ima moć anticipacije svojstvene tehnokratsko-organizovanoj eliti.

Za deset godina na severu Kosova nije otkriven nijedan počinilac niti jednog zločina. Nije se, niti će se saznati, ni ko se sve i zbog čega krio na severu, nije se saznalo kakvi su sve likovi i sa kakvih sve poternica pronašli svoju „sigurnu kuću“ na severu Kosova.

Da li je srpska rezerva intervenisala pa nije uspela, ili uopšte nije ušla u boj – ne može se utvrditi. Tek, povlačenje desnog krila prenese se na ceo front, čime je bitka izgubljena... U Kosovskom boju poginula su i oba državna poglavara: turski sultan Murat Prvi i srpski knez Lazar.

Desetljećima smo bili izvrgnuti ciljanoj propagandi o Albancima kao žrtvama i Srbima kao krivcima za njihova stradanja. Protjerivanje Srba s Kosova posve je ignorirano, a oni koji su se usudili o tome progovoriti proskribirani su i osuđivani kao velikosrpski nacionalnosti.

Ionako se naša javnost driluje da pod „podelom Kosova“ podrazumeva da sever pripadne Srbiji, a čitava Metohija i Kosovo pride – Albaniji. Evropi bismo pokazali "kooperativnost" a zauzvrat Evropa bi nas tapšala po ramenu, dok bi nam uši rasle i rasle.

Na početku priče o telefoniji u kojoj je tek svaka peta vest o radu signala na Kosovu tačna, trebalo bi da pokušamo da napravimo jednu rekonstrukciju događaja koji su prethodili ovom potezu.

Možda po nekima Kosovo i nije najvažnije državno pitanje, ali je svakako naša najžešće napadnuta vrednost. Da li smo mogli pružiti posle rata jači otpor tim napadima? Da li je ovaj poslednji teroristički čin demoliranja imovine naših firmi, i ukidanja slobode komuniciranja imao nekakvu genezu?