Treći talas njihovog naseljavanja, nasilja i terora usledio je uz podršku musolinijeve fašističke Italije na planu albanizacije Kosova i Metohije i stvaranja Velike Albanije. Tada je pobijeno preko 10.000, i proterano oko 100.000 Srba.

Srbija bi se našla u jako teškom položaju, ona ne bi mogla da zaštiti svoje građane srpske nacionalnosti koji bi se dali u još jedan masovni egzodus iz južne srpske pokrajine.

Suštinska autonomija i široka samouprava nema nikakve veze sa etničkom pripadnošću stanovništva. Kosovo i Metohija moraju da se čuvaju i vrate u ustavnopravni položaj Srbije, jer ako toga nema ne postoji srpski narod.

Šta konačno reći o pravnom nasilju nad privatnom imovinom Srba koju su Šiptari 1999. uzurpirali i serbez je koriste bezmalo deceniju i po. A radi se o hiljadama stambenih i privrednih objekata, desetinama hiljada hektara oranica i šuma... Je li to evropski standard ili pravno nasilje?

Niko i ne pomišlja da sad zavrne ventil na Gazivodama, pa da narod na Kosovu bude žedan. Ne, nipošto. Međutim, ako Priština i Tirana ne uspostave punu kontrolu nad Gazivodama, dovode se u pitanje mnogi planovi pomenutih prvoboraca iz 1999.

Dačić je u svom nastupu u Njujorku stavio do znanja da će Srbija braniti svoj ustavni poredak. Samo tri dana posle sednice Saveta bezbednosti, ambasador SAD na Kosovu Trejsi DŽejkobson rekla je da Srbija treba da prihvati realnost nezavisnog Kosova i Metohije.

Ima u ovoj grupi još „manekena“ poput raznih: Rašića, Miletića, Vujičića... ali da se ne bi naljutili ovi iz druge grupe, ovde moramo zastati. A u drugoj grupi (tamo -`vamo) ima takođe interesantnih likova.

Najšire prihvaćeno objašnjenje je, ipak, ono kako je Kosovo izgubio još Milošević, pa oni tu više ništa ne mogu, i pored svoje intelektualno-patriotske superiornosti. Eto, oni se mnogo trude, ali je ta stvar već svršena.

Reč na otvaranju Okruglog stola „Kosovo i Metohija – 13 godina posle agresije NATO“, održanom 23. marta 2012., u Beogradu.