Зашто баш сада хајка на Милошевића?

Првог априла у емисији колажног типа, на телевизији Б92, под називом „Булевар у 5 до 5“, појавио се прилог о везама бившег југословенског и српског председника Слободана Милошевића са убиством Жељка Ражнатовића Аркана. У позадини студија доминирала је велика слика бившег председника са сликом Жељка Ражнатовића. Оно што је било трагикомично у свему овоме је да се не можемо отети утиску да су водитељи, навикли да воде забавни програм, били сметени и изгледали су као да им неко држи пиштољ уперен у слепоочницу, док они с тешком муком изговарају речи прилога. Ово је, као и много шта на поменутој телевизији, превазишло границу доброг укуса и све се чинило више него дегутантно.

Дегутантна је и најновија хајка на мртвог председника Слободана Милошевића, која се спроводи чак и у емисијама - требало би бити - забавног карактера. Све телевизије, на челу са Пинком, воде хајку против Слободана Милошевића. Међутим, мртва уста не говоре, али све има свој смисао у потпуном уништењу слике о бившем председнику Милошевићу, који је бранио своју земљу!

Морамо се запитати зашто су сада медији одлучили да се острве на остатак Милошевићевог имиџа у Србији. Милошевићу не само да се приписује убиство Аркана, већ и десетине других политичких убистава која још нису разјашњена.

Када погледамо ко је овој прозападно оријентисаној власти задао обавезу да се на овај начин бави политичким убиствима, остаје чињеница да је ЕУ као један од захтева придруживања тражила да се истражи политичка позадина Ђинђићевог убиства.

Наравно, најлакше је оптужити мртвог бившег председника, кога су у Хагу убиле управо те демократске институције Запада. Сада оне траже да се Милошевић окриви за сва убиства у Србији током деведесетих година. На један прилично примитиван начин натура се свест о томе како је Милошевић крив за свако убиство. Ово је заправо хајка ЕУ, и то прилично морбидна, на мртвог председника Милошевића, који није у стању да се брани.

Као случајно, гласноговорник западне квазидемократије, квазиполитичар Јелко Кацин је упоредио Милошевића са председником Путином. „Милошевић је стварао парадржаве - Републику Српску и Републику Српску Крајину како би остварио свој наум - сви Срби у једној држави, односно сви Срби у некој већој Србији. По том сличном моделу, Путин покушава да повећа руску територију.“ [1]

Оваква изјава је ноторна ступидарија. У њој се види елементарно непознавање прилика на Балкану и у бившој Југославији која је била уништена грађанским ратом, а не српским покушајем, односно, пардон, Милошевићевим покушајем стварања парадржава како би се створила „Велика Србија“. Милошевићев циљ, барем у почетку, била је заштита Срба са друге стране Дрине и самоорганизовање Срба на територијама које су им вековима припадале. Срби нису желели да живе у Независној Хрватској зато што је сећање на злочине усташа против српског народа било још свеже. Исти случај је био и у Босни.

Потпуно исто, Руси не желе да живе у држави која је створена западним моделом државног удара и у којој се неће поштовати права етничких Руса, где ће им се укинути језик, као и у оној држави у којој ће се преправљати историјски уџбеници.

Поред тога, Кацин једну међународно признату заједницу српског народа у БиХ - Републику Српску назива парадржавом. Таква изјава је за директну осуду, ако не и за преки суд. А Милошевић, као лидер који се супротставио Западу, поделио је, нажалост, исту судбину са сличним светским лидерима и зато му Запад не да ни да почива у миру.