Voda i suverenitet - ako voda postane roba, biće dostupna samo onima koji imaju mogućnost da za nju plate

Poznato je da je u Zrenjaninu zabranjena upotreba vode za piće iz gradskog vodovoda još 2004. zbog toga što ne ispunjava standarde propisane Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode. Najveći problem je koncentracija arsena koja je deset puta veća od dozvoljene.

Posle smene vlasti, 2012. vladajuća koalicija u Zrenjaninu, koju čine SNS, SPS i SVM, odlučila je da problem reši tako što će posao prečišćavanja vode poveriti privatnim firmama, što je, po tada važećim propisima, bilo očigledno nezakonito. Naime, prema Zakonu o komunalnim delatnostima snabdevanje vodom za piće (što obuhvata zahvatanje, prečišćavanje, preradu i isporuku vode vodovodnom mrežom) kao i gradski i prigradski javni prevoz trolejbusima i tramvajima, mogu obavljati isključivo javna preduzeća koja osniva jedinica lokalne samouprave, ili društvo kapitala čiji je jedini vlasnik javno preduzeće, odnosno jedinica lokalne samouprave, kao i zavisno društvo čiji je jedini vlasnik to društvo kapitala. Međutim, Zakon je krajem 2018. dopunjen, tako da navedena pravna lica mogu, uz saglasnost osnivača, da ugovore sa drugim pravnim licem obavljanje pojedinih poslova iz okvira komunalne delatnosti vodosnabdevanja i tramvajskog i trolejbuskog gradskog prevoza.

Ugovor o javnoj nabavci za prečišćavanje vode sklopljen je 12.2.2015. sa “konzorcijumom“ koji su činili : Gruppo ZILIO S.P.A. ogranak u Beogradu, Gruppo ZILIO d.o.o. iz Novog Sada, i Sunertech, d.o.o. iz Beograda. Firme koje nose naziv Zilio zastupala je ista osoba, Nenad Obradović, a dve od tri firme imale su sedište na istoj adresi. Druga ugovorna strana, naručilac javne nabavke, bio je JKP Vodovod i kanalizacija (VIK).

Juna 2014. u Beogradu je osnovan ogranak italijanske grupe Zilio, pola godine pre zaključenja ugovora. Kompanija Sunertech je osnovana 2013. godine, a registrovana je za konsultantske aktivnosti u vezi sa upravljanjem i drugim aktivnostima. Februara 2014. za direktora VIK-a izabran je Goran Tajdić (SNS) i on je u ime ovog javnog preduzeća potpisao ugovor. Prema ugovoru, sve troškove oko izgradnje postrojenja snosiće investitor i prečišćenu vodu prodavaće VIK-u po ceni od 28 evrocenti po kubiku. VIK se obavezao da otkupljuje 6.5 miliona kubika godišnje, iako je gradska potrošnja oko 4.5 mil.

Poseban problem je ukoliko vodovode preuzmu strane firme. Na taj način ugrožen su i nacionalni suverenitet i bezbednost. Savremena digitalna tehnologija omogućava efikasno upravljanje na daljinu. Ukoliko dođe do rata, NATO ne mora da bombarduje iz vazduha, može jednostavno da zatruje vodu

Poziv za ponudu javne nabavke objavljen je 19.12.2014., a samo nakon mesec i po dana Gradsko veće i Skupština podržali su projekat. Odbornik SPS, Dragan Basta, tada je, na sednici Skupštine, 6. februara 2015. izrazio sumnju u sposobnost firmi sa par zaposlenih da reši problem koji nije bio rešen decenijama. On je takođe negodovao zbog toga što odbornici nisu bili obavešteni o tehnološkom postupku koji će biti primenjen.

Predstavnici kompanije Zilio uz pratnju Italijanskog ambasadora u Srbiji, boravili su u Zrenjaninu 12. februara 2015. godine, tada je bilo najavljeno da će radovi na izgradnji postrojenja biti završeni do kraja godine.

Postrojenje je građeno kreditom koje je “investitoru“ odobrila Erste banka, koja je maltene istovremeno VIK-u prodala poslovni prostor koji se nalazi u istoj zgradi u kojoj je sedište ovog javnog preduzeća. Radovi na izgradnji “fabrike vode” su počeli u zimu 2016/2017. U posao je uključena i jedna privatna firma iz Kragujevca čija je osnovna delatnost proizvodnja delova za nemačku železnicu. Ta firma registrovala je ogranak za preradu vode sredinom 2016.

Decembra 2018. postrojenje je pušteno u probni rad, ali je već aprila ove godine isporuka navodno prečišćene vode prekinuta zbog, kako je rečeno, oštećenja membrana. Najnovija informacija je da će u posao možda biti uključene i neke izraelske firme. Više stručnajka za tehnologiju vode izrazilo je sumnju u sposobnost izgrađenog postrojenja da obezbedi dovoljen količine vode koja odgovara standardima propisanim pravilnikom. To se može videti i po tome da se stalno odlaže njegovo puštanje u rad. Nije poznato da li je neka stručna komisija ocenila kvalitet projekta, da su urađene odgovarajuće studije. Ceo posao rađen je krajnje netransparentno, iako se radi o pitanju koje je od ključnog značaja za život i zdravlje ljudi. Ispostavilo se da “investitor” ne raspolaže ni znanjem ni kapitalom za realizaciju tako kompleksnog poduhvata. Inače, veliki broj Zrenjaninaca i dalje piju vodu iz vodovoda iako je zabrana na snazi. Postavlja se pitanje da li je neka nadležna laboratorija ispitala kvalitet vode pre nego što je ona puštena u mrežu krajem prošle godine. Da li je i ko odobrio probni rad.

Na žalost, brojni pokušaji različitih loklanih organizacija da mobilišu građane kako bi bio izvršen pritisak na vlast ostali su bez uspeha. Izgleda da voda koja ima neprijatan miris i ukus i hemijski je neispravna nije dovoljno veliki razlog da bi zrenjaninici protestovali. Ukoliko žele da se njihovo pravo na ispravnu vodu za piće poštuje, moraju biti spremni da se za njega bore.

Zanimljivo je da prilikom poslednjeg boravka u Zrenjaninu, 30. marta ove godine, u okviru kampanje Budućnost Srbije Aleksandar Vučić nije pominjao pijaću vodu iako se radi o gorućem pitanju

 Odnedavno je u celu priču uključena i premijerka Ana Brnabić, iako ona smatra da se radi o lokalnom problemu. Stvar je, međutim, od nacionalnog značaja. Omogućavanjem privatnim firmama da se bave vodosnabdevanjem, voda za piće postaje roba, kao i svaka druga, ona gubi status javnog dobra. Procenjuje se da samo u Vojvodini oko 800.000 ljudi nema ispravnu vodu za piće. Dopuna Zakona otvara veliko tržište za strane firme koje će dobiti monopolski položaj u delatnosti koja donosi velike profite. Stručnjaci tvrde da je neophodno investirati oko 700 miliona evra da bi problem pijaće vode u Vojvodini bio rešen. Monopolisti u biznisu sa vodom gube tržište u bogatim zapadnim državama gde je u toku povratak u javno vlasništvo vodovoda koji su bili privatizovani. Zakon nije dopunjen samo zbog toga da bi traljavo urađen posao u Zrenjaninu bio naknadno legalizovan, nego da bi se otovorilo novo veliko tržište.

U svetskom poslovnom svetu naročito su cenjeni političari koji donose zakone koji multinacionalnim kompanijama omogućavaju sticanje velikih profita. Najbolje izvore vode u Srbiji koja se flašira i prodaje već odavno eksploatišu multinacionalne kompanije, poput Koka Kole. Uskoro će to biti slučaj i sa javnim vodovodima. Mali narodi tako gube suverenitet.

Zrenjaninski primer pokazuje kako u nekim oblastima mora postojati potpuna javna kontrola i koje ni u kom slučaju ne smeju biti prepuštene privatnim kompanijama. Ako voda postane roba, biće dostupna samo onima koji imaju mogućnost da za nju plate. U istoriji voda je bila dostupnija siromašnima nego što je u kapitalizmu. Smatralo se da je podizanje česmi jedan od najcenjenih oblika zadužbinarstva.

Poseban problem je ukoliko vodovode preuzmu strane firme. Na taj način ugrožen su i nacionalni suverenitet i bezbednost. Savremena digitalna tehnologija omogućava efikasno upravljanje na daljinu. Ukoliko dođe do rata, NATO ne mora da bombarduje iz vazduha, može jednostavno da zatruje vodu.

Zanimljivo je da prilikom poslednjeg boravka u Zrenjaninu, 30. marta ove godine, u okviru kampanje Budućnost Srbije Aleksandar Vučić nije pominjao pijaću vodu, iako se radi o gorućem pitanju.