Veliki ružičasti brat

O Velikom bratu se može pisati iz različitih „diskursa“, recimo kao o novom pokušaju medija da se „hiperrealistički“ približe svakodnevnom životu kroz direktni voajerizam, ili o tome kako je ovaj program paradigma modernog čoveka u tržišnoj utakmici i njegovog straha da ne bude „nominovan i izbačen“. Međutim, ovom prilikom želeli smo nešto da kažemo o jednoj užoj i samo na prvi pogled banalnijoj temi – učešću Neše Čanka u Velikom bratu.

Neko je od političara rekao da Čankovo učešće u Velikom bratu na televiziji Pink predstavlja odbacivanje njegove dosadašnje političke karijere. Reč je upravo o suprotnom – ovaj rijaliti je zapravo medijska potvrda njegovog političkog stila. Na stranu to što se time dodatno ponižava institucija skupštine (i generalno političke delatnosti) u kojoj se raspravlja o ovakvom jednom nušićevskom slučaju („neplaćenom“ odsustvu). Nećemo ni o tome koliko je za takvu odluku gospodinu Čanku bilo bitno koliko će dobiti novaca i medijskog publiciteta, koji mu je sada jako potreban, jer je marginalizovan od „gospodara Vojvodine“ Pajtića, pa je, valjda, prinuđen da se preko Beograda i Velikog brata „bori za vojvođanski identitet“. Sve nam to nije toliko bitno koliko prirodna bliskost učesnika medijskog projekta Velikog brata, Pinka i Nenada Čanka.

Postoji duboka ideološka povezanost ovih „medijskih fenomena“. Rijaliti šou Veliki brat se svojim nazivom poziva na Orvela, pri čemu se ovaj fenomen preokreće u glorifikaciju voajerskog nadzora pojedinca i trijumfa socio-darvinističkog takmičarskog duha. Politički vrlo korektno i u skladu sa globalnom neoliberalnom paradigmom. Isto tako je i Pink, prolazeći kroz faze jeftine folk-zabave, pa preko „Jul je kul“, do promotera evroatlantskih vrednosti, uvek forsirao anacionalnu i globalističku ideju na brdovitom Balkanu. Verujemo da je ideološka netrpeljivost prema Pinku od promotera „urbanosti“ i „evropejstva“ upravo omanula, jer (svesno ili ne) previđaju da je Pink zapravo odradio mnogo veći posao „za njihovu stvar“ nego recimo „hardkor“ B92. On je nezasluženo bio žigosan od nekih evrofanatika kao izraz balkanskog i antievropskog kulturnog modela, a zapravo je baš Pink lokalizovao globalističku anacionalnu paradigmu u kulturno-medijskoj sferi. Sada predstavlja važan, ako ne i najvažniji medijski stub proevropskog establišmenta (pored RTS-a i B92). Stoga bi, kao i Čanku, i gospodinu Mitroviću zbog ogromnih zasluga za „svetsku i evropsku stvar u Srbiji“ najmanje trebalo spočitavati tako sitan greh kao što je koketiranje sa narodnjacima ili nizak nivo komunikacije.

Pojavljivanje Čanka u Velikom bratu „neumitan“ je vrhunac (a možda i početak kraja) njegove medijske karijere i njegovo prirodno utočište. Neša Čanak nije uopšte negirao svoju političku karijeru i ideju nastupom u „medijskom trešu“ Velikom bratu, jer je to i stilski i ideološki njegova „prirodna sredina“. Da nije postao političar, verovatno bi bio voditelj i šoumen na nekoj televiziji, po mogućstvu na nekoj poput Pinka. Njegov politički imidž je sasvim u stilu američkih voditelja drugorazrednih šou-programa gde se sagovornici vređaju i cinično ponižavaju, a pri tome nameću sebe drugima.

Od ovih sličnosti važnije nam je to što Čanak – VB – Pink čine, zapravo, celovit ideološki projekat sa ciljem da se kroz jeftinu, a veoma gledanu voajersku zabavu promoviše politički korektno mišljenje. To danas znači da se forsira anacionalno, individualističko i naivno evropejstvo koje „će sve pozlatiti“. Pink je na svoj način, kao i Čanak, dao veliki doprinos promociji „evroatlantskih integracija“. Oni su uvek pazili da budu na ideološkoj i svakoj drugoj liniji koju propisuje globalistički Veliki brat. Sve sve, samo da ne bi rizikovali sudbinu svog naroda koji je preživeo „nominaciju“ i „izbacivanje“ iz kuće Velikog brata.