Uterivanje demokratije

Zaista ne morate biti ostrašćeni antiglobalista, komunista, verski fundamentalista, niti kombinacija svega navedenog, pa da vam ovo bude jasno. „Najveća pretnja miru, slobodi i demokratiji“ prirodno će biti zemlja koja se uplitala u najviše nepravednih i krvavih ratova, svrgnula najveći broj njoj nepodobnih režima (bez obzira na narodnu, tj. demokratsku podršku u zemlji) i slobode lišila najveći broj država širom planete. Pri tome je uporno zaobilazila demokratske institucije poput Organizacije ujedinjenih nacija, gazila (ili odbijala da prihvati) niz dokumenata međunarodnog prava i najzad, neposrednim i posrednim delovanjem lišila života, imovine i/ili dostojanstva stotine hiljada nedužnih ljudi. Ako pričamo o bilo kakvim globalnim problemima, agresivna, prevrtljiva i krajnje licemerna politika SAD prirodno je mesto da se počne.

Nekome je ovo očigledno i samorazumljivo, ali ne svima. Tako je grupa NVO i medija okupljenih oko „očuvanja tekovina slobode i demokratije“, naime „Kuća slobode“ (Freedom House), Radio Slobodna Evropa, te manje poznati (ali imenom ništa manje indikativni) Radio Slobodna Azija, objavila pre nedelju dana veoma ambiciozan i medijski propraćen pamflet koji se bavi upravo globalnim problemom gušenja demokratskih praksi globalnog opadanja poverenja u institucije demokratije, građanskih prava i ljudskih sloboda. Njihovo ekstenzivno istraživanje ovog „gorućeg problema“, kondenzovano na 12 strana izveštaja naslovljenog Podrivanje demokratije – Autoritaristi 21. veka, te propraćeno istoimenim veb sajtom (underminingdemocracy.org) došlo je do zaključka da su glavni globalni krivci za ovo neveselo stanje konkretnih pet država: Rusija, Kina, Iran, Pakistan i Venecuela.

Izabrane zbog svog „fundamentalnog geopolitičkog značaja“, budući „integrisane u veće ekonomske, političke i bezbednosne mreže“, one „ostvaruju značajan regionalni i globalni uticaj“ i stoga figurišu kao „osovinske države novog autoritarizma“. One ne samo da neposredno utiču na druge zemlje, one su same primer neslobodnih i autoritarnih režima. Ocena Irana i Pakistana nas i neće previše iznenaditi – prvi je označen kao nosilac „jedinstvene autoritarne politike vođene šiitskim muslimanskim sveštenstvom“, a drugi kao država koja se „klima od nasleđa vojne uprave i ekstremističkih ustanaka“. Dalje se, međutim, dobija na kreativnom mahu. Rusijom, tako,  upravlja „klika koja svoju kleptokratiju prikriva protivrečnom mešavinom sovjetske nostalgije i desničarskog nacionalizma“. Kakva rečenica! Greh Kine je što je izmislila (i „standardizovala“) nemogući spoj koji autori pamfleta zovu „autoritarni kapitalizam“, koji, zamislite, „koristi vrtoglavi privredni rast“ da održava vlastiti politički sistem?! A Venecuela, e njen problem je što na vlasti ima (iznova i iznova plebiscitom potvrđenog) „latinoameričkog diktatora“ (caudillo) koji, istina, ne skida glave i ne vodi ratove (poput par njemu susednih država koje nisu ništa manje globalno uticajne, ali se zato, izgleda, vode kao uzorne demokratije), ali se zato (kakav košmar!) „ugleda na Fidela Kastra“ (čija Kuba iz nekog razloga nije na spisku). Nedostaju samo Belorusija i Severna Koreja i Bušova „osovina zla“ je spremna da se ponovo zavrti!

Šta reći o ovoj jeftinoj propagandnoj tiradi, osim da u poređenju sa njihovom boljševički beskompromisnom krasnorečivošću („kleptokratska klika“, „latinoamerički diktator“, „autoritarni kapitalizam“), Miloševićev RTS iz 2000. godine podseća na „Hepi TV“? Koje su granice licemerja, koje dozvoljavaju da neko bez srama upire prstom na (osim u slučaju Pakistana) listom legitimno izabrane predstavnike vlasti tuđih država i optužuje ih da predstavljaju „globalnu pretnju za slobodu i demokratiju“? I pri tome ne pitaju otkud „ekstremni ustanici“ u Pakistanu, čije se to trupe i vojna tehnika gomilaju na granicama „autoritarnih“ i „nacionalističkih“ Rusije i Irana, čija je imperijalistička i neokolonijalna politika dovela do masovne podrške latinskim neosocijalistima, odnosno za džep čijih korporacija Kina razvija svoj okrutni kapitalizam?

Podrivači demokratije su prokazani i više im nema spasa. Nakon dvanaest strana raskrinkavanja pritajenog, „daleko više sofisticiranog“ autoritarizma, građani sveta će se sigurno sa gnušanjem okrenuti od ovih političara koje su do sada poštovali, prezrivo će pljunuti na nedemokratske prakse koje im ove države nameću, a zatim će, dok se ovi ne urazume, bojkotovati njihovu naftu, plišane igračke i pistaće. I ugledaće se na svetionike demokratije – Kosovo, Irak i Avganistan. A ako ne, ima ko će da ih dovede u red. Jer, sa demokratijom i slobodom nije se šaliti. Globalno.