Коментар дана | |||
Уставни амандмани се могу тицати само правосудних одредби, а не преамбуле или Косова |
уторак, 22. јун 2021. | |
Након два незапочета поступка промене Устава (по уставним иницијативама из 2011. и 2018. Народна скупштина се није ни огласила), Скупштина је овај пут учинила први корак доневши одлуку о „прихватању Предлога за промену Устава, који је поднела Влада“ (Одлука од 7. јуна), то јест да „покрене поступак промене Устава“ (Политика, 8. јун). По истој одлуци Одбор за уставна питања већ „приступа изради акта о промени Устава“. Како је уставни поступак почео, а Одбор приступио изради акта, прва питања су шта се сад дешава и шта следи. Немајући сазнања о томе да ли Одбор управо пише амандмане, како произлази из Одлуке, благотворно је јавности предочити след процесних фаза, држећи се слова закона и здраворазумске логике. По нашем праву, сам Одбор је надлежан да напише чланове Устава (амандмане) с тим да се држи општих места (независност судства, смањен политички утицај, евроинтеграције) и апстрактних смерница (сузити норме о председнику Врховног касационог суда, унети разлоге за престанак судијске функције и др) из Владиног предлога.
А да ли је Одбор кадар да напише амандмане који би били номотехнички „писмени“ и уједно у функцији снажења независности и самосталности правосуђа (што је речени циљ предлога), не можемо бити сигурни. Просто, у Одбору су политичари, народни посланици, а не професори уставног права (један јесте доцент) нити судије па је капацитет Одбора да самостално напише део Устава о правосуђу, објективно, врло упитан. Стога би разумно било да Одбор позове стручне појединце или оформи радну групу истакнутих правника која би написала двадесетак уставних амандмана и тако помогла да се „утврди предлог акта о промени Устава“ и предлог спроведбеног уставног закона. Тим пре што се норме пишу на празној хартији пошто ранији нацрт министарства (2018), ни као некаква водиља, правно не важи. Истине ради, Одбор се мора држати предлога Владе (јер Одбор није правно неограничени предлагач попут Владе) у том смислу да се амандмани могу тицати само одредби Устава о судској и јавнотужилачкој власти. Не и неких других, често у јавности спомињаних (Преамбула, Космет, брак и др). Када се напише нацрт уставних амандмана, неопходно би било организовати јавне расправе на којима би се саслушале и примиле критике научног, стручног и ширег аудиторијума. Неки део тих „спољних“ предлога, демократска је претпоставка, биће и прихваћен ради побољшања првобитног текста, што је веома важно за народно прихватање промена. Овај део поступка може и да се одужи, али то не мора да угрози (планирано) усвајање уставних промена до краја године. У сваком случају, јавна расправа, иако одржавана неколико година уназад, не би смела бити прескочена демократског морала ради.
Од Одбора једном утврђен акт о промени Устава, овај монолитни скупштински сазив ће, вероватно једногласно, усвојити. Оно што је под великим знаком питања јесте да ли ће будуће уставне промене о правосуђу прихватити грађани на уставном референдуму. Данас изгледа да уопште није спорно да ће, с обзиром на страначку апаратуру власти, већина изашлих гласати „за“, чиме би референдум правно успео. Али пошто се Скупштини оспорава легитимитет јер нема опозицију, референдум био морао бити „дуплирано“ легитиман не би ли покрио и скупштинску одлуку о промени Устава. То би значило да на референдум не сме да изађе мање од половине укупног броја бирача. Ако ипак гласа мањи број, заједно са уставним амандманима и власт ће изгубити легитимитет. А он се (изнова) стиче само на изборима. Све у свему, започет поступак промене Устава мора се некако завршити - усвајањем по судску грану власти бољих уставних одредби или пак лошијих које би њен положај чиниле, генерално, подложнијим утицају политичких интереса. Трећи исход је да грађани на референдуму одбију („против“) уставне промене и тако сачувају садашња решења. То би онда изазвало ветар неких других промена, политичких. |