Ukrajinski Rubikon

Borba za Ukrajinu, nakon višemesečnih protesta, ulazi u novu fazu. Opozicija, svesna da je izgubila zalet[1], toliko bitan za izazivanje „domino efekta“ i obaranje vlade pokušava dizanjem uloga da predupredi poraz i rasipanje „Euromajdana“. 

Sa strategije rušenja vlasti „u talasu narodnog nezadovoljstva” prelazi se na otvoren pokušaj državnog udara[2]. Opozicija nastoji da održi privid narodnog porekla revolucije ali su incidenti koji kompromitiju tu predstavu sve brojniji, pogotovo mešanje spoljnih aktera koje poprima dramatične razmere[3].

Prelazak na ogoljeno nasilje u političkoj borbi ima predvidljive posledice. Prva je da se pojačava legitimitet vlasti da upotrebi silu. Naime, pristup opozicije iz faze protesta: predstavljanje države i vlasti kao nečeg otuđenog od naroda a sebe kao jedinog predstavnika narodne volje oličenog u „narodnim masama“ na ulicama i trgovima[4] gubi na upotrebnoj vrednosti. Organizovano nasilje i nespremnost da se sačekaju izbori otkrivaju njene pobunjeničke i destabilizujuće namere. 

U tom smilu, Janukovičeva izjava da su delovi opozicije „prešli crtu“ i da će „odgovarati na sudu“, predstavlja očekivanu reakciju[5]. Druga posledica je da konflikt, postavši vaninstitucionalan, postaje borba na „sve ili ništa“ sa tendencijom produbljenja ukoliko akteri nisu u stanju da ga brzo razreše. U tom smislu, vlast je sada na potezu. Zarad stabilnosti Ukrajine očekuje se njena odlučna reakcija. Kao garant ustava i poretka Janukovičeva dužnost je da spreči dalju eskalaciju konflikta i eventualnu podelu zemlje.

Ključni trenuci raspleta Ukrajinske drame odvijaće se iza scene. Najbitniji faktor, teško vidljiv za spoljnog posmatrača – je institucionalna i vaninstitucionalna podrška predsedniku Janukoviču, tj. odgovor na sledeće pitanje: da li su Ukrajinske birokratske, vojne i poslovne elite u dovoljnom broju kooptirane, ubeđene ili zastrašene od strane zemalja koje podržavaju proteste da uskrate podršku Janukoviču? Njihova podrška je presudna za stabilnost vlasti jer relativno mali broj pobunjenika ne može samostalno sruštiti državni aparat. Slom, ako ostavimo po strani mogućnost spoljne vojne intervencije, po pravilu dolazi iznutra.

Ukoliko Euromajdan ne ostvari svoje ciljeve i Janukovič izdrži do izbora, nije uputno smatrati konflikt završenim. Efekat konstantne propagande i ideologizacije na svest biračkog tela nije zanemarljiv, pa se može desiti da narod, koji je u toku „revolucije“ bio van procesa odlučivanja neočekivano tu istu revoluciju aminuje.

Dovoljno je da se minimalna većina ubedi da „Janukovič mora da ide“ i da je pro-zapadna vlada „obavezna i nužna“. Takve stavove pothranjuju teška ekonomska situacija i nerealna očekivanja od EU integracije, kao i konstantni pritisci sa ciljem ubeđivanja stanovništva koje nije us tanju da sagleda političku situaciju spolja.

Značaj Ukrajinske krize prostire se izvan njenih granica – pitanje vlasti u Kijevu je od vitalnog interesa za Rusiju zbog konstantnog širenja NATO pakta ka njenim granicama. Za Srbiju će ishod biti značajan pokazatelj odnosa snaga SAD naspram Rusije, koji se naizgled, nakon sukoba u Siriji pomera, možda ne blizu ravnoteže – ali svakako u korist Rusije.