Tri predsednika

Biti predsednik države, koja je matica jednog od najstarijih istorijskih naroda na svetu, svakako je izuzetna čast, ali i odgovornost. I površni poznavaoci istorije jevrejskog naroda, znaju koliko je u svest tog naroda utkano više hiljada godina kolektivnog pamćenja.

U prepoznatljivom stilu, gospođa Mira Adanja Polak napravila je intervju sa Šimonom Peresom[1], sadašnjim predsednikom Izraela. Kroz lagani razgovor nepolitičkog novinara sa Peresom, čuli smo i videli neke, po meni, veoma važne poruke.

Zadivljujuća životna vitalnost gospodina Peresa, samo je uvod u zadovoljstvo njegovim sveukupnim razmišljanjem. Svest da živi u 21. veku, koji se po svemu razlikuje od najbliže prošlosti, odvaja ga od gotovo svih koji su rođeni čak i u poslednjim decenijama 20. veka. Govoreći odu ljudskom mozgu, podsetio me je na Tesline reči da je prava šteta što je tako blistava tvorevina poput ljudskog mozga smeštena u oklop (ljudsko telo) koji traje relativno kratko, i da bi 300-400 godina verovatno bio primeren rok u kome bi se mogle pokazati sve mogućnosti te jedinstvene tvorevine.

Dajući apsolutnu prednost razvoju nauke i tehnologije koje omogućava ljudski mozak, Peres je ukazao i na strateški pravac kojim će se kretati ljudsko društvo, a i na raspored važnosti država koji će se u skladu sa tim formirati. Shvatajući po život najvažnije svetske civilizacijske promene, koje se dešavaju u današnjem vremenu, predsednik Izraela izgovorio je ključnu rečenicu: "Prošlost je ništa, budućnost je sve". Tako kratka, a jezgrovito iskazana strategija naroda-države očarava.

Duboka filozofija jednog naroda, koji je u najvećem delu svoje prošlosti u mnogim segmentima prednjačio u oblikovanju svetske istorije, prosto tera na ozbiljno razmišljanje i poređenje. Da li se to možda Peres odrekao istorije svog naroda? Naravno, da ne. Jer, najdublje genski usađena svest o pripadanju svom narodu, kao i kroz ceo život negovana i podsticana odanost i posvećenost tradiciji, istoriji i nacionalnom zajedništvu, nikada neće biti pogažena, pogotovo od njegovog predsednika.

Ovde se, jednostavno, radi o spoznaji da se u ovom veku sve tako brzo menja, da i najmanje opuštanje u vremenu brzih promena, može upravo da ugrozi sve hiljadugodišnje rezultate naroda Izrailja.

Po svojim naučnim rezultatima u raznim oblastima, Izrael svakako spada u vodeće u svetu. No, danas je veoma teško opstati na takvim pozicijama, jer porasle su mnoge do juče slabije razvijene zemlje, pogotovo Kina i ostale članice BRIKS-a. S druge strane, i višedecenijski pokrovitelj i zaštitnik Izraela, Amerika, suočava se sa istovetnim problemom, što izraelski predsednik dobro razume.

Po rečima američkog predsednika Obame, koje je izgovorio na uobičajenom godišnjem obraćanju naciji, stvari po Ameriku ne idu dobro. Uz predizborno pokazivanje vojnih mišića, Obama kaže da se Amerika nalazi na raskrsnici. Već četiri godine on upozorava svoju naciju da ih drugi dostižu i prestižu u nauci i tehnologijama. Najbolje i najviše svestan veka i vremena u kome živi, Obama na isti način, kao i Peres, upozorava svoju naciju.

Za to vreme baštinik i nastavljač Miloševićevih i Đinđićevih geostrateških grešaka, po svaku cenu želi da njegova Vlada do poslednjeg dana ostane na, po narod i građane Srbije, neuspešnoj vlasti. Kao što je Milošević podržavao već precvale ruske komunističke generale, ili Đinđić tvrdio da je Srbija na dobrom, neoliberalnom evropskom putu bez alternative, tako sada predsednik Tadić, poput pingpong loptice, pokušava raznim strateškim partnerstvima i stubovima da se ispetlja iz kučine u koju nas je sa savetnicima uvukao.

Nerazumevanje suštine 21. veka, i oslanjanje na lična ili prevaziđena kolektivna iskustva, zasigurno vuku Srbiju na još goru poziciju u svetu. U Evropi smo ionako na samom dnu.