Svi putevi vode u EU

Uvek sam se pitao koje prevozno sredstvo prevozi Srbe i Srbiju putem koji nema alternativu. Nedoumicu mi je donekle razbistrio ambasador Velike Britanije u Srbiji rekavši da su u pitanju koloseci. Iz toga sledi logičan zaključak da se taj transport obavlja vozom, a na to upućuje i činjenica da vlast u Srbiji tim kolosekom i tim prevoznim sredstvom voza narod već deset godina. Da li taj voz ima vozni red, ili je voz bez voznog reda, možda bi najbolje mogao da odgovori bivši direktor „Železnica Srbije“ g. Šarančić, ali je ovih dana nedostupan. Pobrkao je stanove i stanice, jer je želeo da ima stanova koliko na ovom koloseku ima stanica, a ima ih puno i na svakoj se staje.

Sa druge strane, nedoumicu mi povećava do sada opštepoznata i opšteprihvaćena (bar ovde) činjenica da postoje dva paralelna (znači odvojena) puta, odnosno koloseka. Gospodin ambasador tvrdi da je u pitanju jedan. Da li treba da verujem da gospodin amabasador bolje zna od domaćih vozovođa, kočničara, šefova stanica, nosača prtljaga, onih što mašu fenjerom i ostalih domaćih eksperata, upućenijih od njega koliko je koloseka u pitanju? Javlja mi se čak grozna misao da on upravlja našim vozom! Ako je tako gde nas vozi? Šta je sa domaćim snagama? I ono najstrašnije, gde završava voz koji ide jednim kolosekom. Da li je u pitanju slepi kolosek?

Teši me ipak misao da železnica nije jedini vid velikog transporta u Evropsku uniju. Tu je i drumski. Ali opet se pitam kuda nas taj drum vodi jer je i on, rekao bih, istog pravca, ali u suprotnom smeru, zbog materijala koji se ugrađuje u njega. Taj već korišćeni materijal – turska kaldrma je dokazao svoju dugovečnost, a strani projektanti i domaći izvođači, u dvadeset prvom veku ponovo su nam otkrili da je to najbolji materijal za izgradnju druma koji nema alternativu.

Kada ipak klonem duhom zbog sumnje u drumski i železnički vid velikog transporta, prisetim se da postoji i vazdušni i da je on do sada poslao najviše Srba u Evropu. Poseban kvalitet ovom najvećem transportu daje svima poznata činjenica da se obavljao čak i za vreme nepostojanja bezviznog režima, kada to čak nisu mogli ni drumski ni železnički! Doduše, on zasad ima samo jednu stanicu u Evropi – Hag, ali i ta jedna je više nego dovoljna da pokaže prednost. Što je najvažnije zbog decenijskog iskustva, posade su uvežbane. To su pravi profesionalci.

U trenucima očaja tešim se mišlju da vizionari i planeri evropskog puta kombinuju vazdušni i kopneni transport. Naime, jedan broj Srba će do Evrope stići kao padobranci, kao deo NATO snaga. Doduše, taj put vodi preko Avganistana, ali za dolazak u Evropu su potrebne i žrtve.

Na kraju, neki namćor i pesimista bi rekao da su svi ovi vidovi velikog transporta prevara. Takvog i takve podsetio bih da postoji još jedna vrsta velikog transporta koja uvek budi i podgreva nadu. To je transport vodenim tokovima. I sada će taj namćor i pesmista da me pita kako voda može da podgreva? Da razuverim takve, podsetiću ih da u vodene tokove spadaju i bujice. A zar nisu bujice obećanja podgrevale (i još uvek to čine) upravo nadu.