Sve što ste želeli da znate o NATO, a niste smeli da pitate

Svesni da je u Srbiji NATO omraženiji čak i od "svinjskog gripa", čiji će prenosioci morati mnogo više da zapnu ne bi li dostigli smrtonosnost koju je Severnoatlantska alijansa dostigla u ovim krajevima, pripadnici režima i njima naklonjeni analitičari nedavno su izneli zanimljivu ideju: narod bi, pre nego što donese konačnu odluku o članstvu naše države u najmoćnijem vojnom savezu u istoriji, morao da odstrani emocije i prihvati činjenice. Otprilike, sve ono što osećate prema NATO-u je nebitno, u odnosu na sve ono što biste o NATO-u morali da znate. Pa, ako vas jednog dana, a možda i pre, država zapita da li ste za to da se priključimo novom vojnom svetskom poretku, presudite na osnovu argumenata!

Pošto protiv "svinjskog gripa" imamo Tomicu Milosavljevića, a protiv NATO-a ništa ni približno toliko efikasno, sva je prilika da će pitanje članstva Srbije u ovom savezu biti kad-tad postavljeno. Ostaje nam samo da se nadamo da će vladajuća garnitura biti verna pomenutoj zamisli i do tada upoznati narod sa svim relevantnim činjenicama u vezi sa izborom koji je pred nama. Šta sve spada u relevantne činjenice? E, to je već spisak koji se možda ne bi dopao pristalicama "informisanosti nasuprot emotivnosti". Na primer, od izuzetne bi važnosti bilo utvrditi: kolika bi Srbija konkurisala za prijem u NATO (sa Kosmetom ili bez njega); kako bi članstvo u NATO-u uticalo na eventualnu tužbu Srbije protiv država koje su 1999. godine izvršile agresiju na našu zemlju (sadašnji režim očigledno nema nameru da pokreće ikakav odštetni zahtev, ali makar teoretska mogućnost postoji da bi neka buduća srpska vlast mogla da proba da zatraži naplativu odgovornost zapadnih sila sudskim putem); koje konkretne obaveze Srbija preuzima na sebe pristupanjem Alijansi; kakve nadležnosti NATO dobija u odnosu na srpsku vojnu komandu i srpsku teritoriju; kakve sve posledice – pozitivne i negativne – to može da ima na srpsku ekonomiju; kako će se to odraziti na naše odnose sa Rusijom, Kinom, Južnom Amerikom i arapskim svetom; šta je ministar odbrane Dragan Šutanovac pričao na sastanku u četiri oka sa potpredsednikom SAD DŽozefom Bajdenom; detaljan sadržaj dosadašnjih kontakata Šutanovca sa rukovodstvom NATO-a; detaljan sadržaj svih kontakata ostalih naših zvaničnika sa NATO kadrovima; na kraju, ali ne i najmanje važno, zbog čega srpsku javnost o NATO-u već godinama najpodrobnije obaveštava Miroslav Lazanski, koji u svakom istupu iznosi podatke od ogromnog uticaja na raspoloženje naroda, a koje su državni zvaničnici jednostavno prećutali, ili nisu ni znali...

Potpuna transparentnost je jedini način da narod donese odluku na osnovu činjenica, a ne emocija. Ko iskreno ne želi da Srbi o NATO-u odluče na osnovu sećanja i osećanja, morao bi Srbima da servira celokupnu istinu, do najsitnijih pojedinosti. Ali, što da stanemo na NATO-u?! Valjalo bi ovu revolucionarnu ideju primeniti i na sve druge opštenarodne ispite. Naročito na parlamentarne i predsedničke izbore, koje tradicionalno prati emotivna napetost uz suštinsku neinformisanost. Tako nas već godinama plaše povratkom u devedesete, samoizolacijom, novim ratovima i ekonomskim kolapsom, što u značajnom delu istraumiranog glasačkog tela dovodi do emotivnog refleksa – zaokruživanja onih partija koje sa moćnim neprijateljima neće ulaziti u sukobe, nego u integracije. Ali, šta zapravo znamo o tim integracijama? Osim toga da Rumuni, Bugari i Slovenci deluju zadovoljni time što su ušli u Evropsku uniju, ne previše. U suštini, spisak nejasnoća vezanih za EU vrlo je sličan onom oko NATO-a, naročito u pogledu teritorijalnosti Srbije i večitog zahteva evropskih zvaničnika da moramo imati dobrosusedske odnose. Da li u to spadaju i odnosi sa Kosovom, nisu nam pojasnili ni Oli Ren, ni Božidar Đelić, ni Milica Delević, mada bi za očekivati bilo da građani Srbije dobiju to objašnjenje, kako ne bi integracije ocenjivali emotivno, već argumentovano.

Surova istina glasi da Srbi već bezmalo deset godina glasaju emocijama. Biramo strahom, umesto interesima. Verujemo manipulacijama, umesto računicama. Uzdamo se u reformatorske bajke, umesto u ono što vidimo, čujemo i naslućujemo. O pravim namerama onih koji se svako malo bore za našu podršku, redovno saznajemo tek kada više ne možemo nikako da ih sprečimo u ostvarivanju istih. Čak smo prestali i da postavljamo pitanja i zahtevamo odgovore. Zato je zamisao da najznačajnije odluke – poput ulaska u NATO, ali i pripajanja Evropskoj uniji, karaktera odnosa sa okolnim državama iz kojih su proterani naši sunarodnici, utvrđivanja istine o ratovima iz prethodne decenije, te modela oporavka posrnule ekonomije – Srbi ubuduće donose tek pošto saznaju sve relevantne informacije, nešto najplemenitije što su ovdašnji NATO i EU lobisti ikada izrekli.

Nisam siguran da bi njihove misije olakšalo objavljivanje bitnih podataka. Štaviše, prilično sam uveren da bi, posle istinite analize mogućnosti koje nam se nude kao državi i društvu, većina ovdašnjih birača gledala na "evroatlantske integracije" i "dobrosusedske odnose" kao na nešto protiv čega se valja vakcinisati. Ali barem želja za takvom "vakcinacijom" ne bi bila plod emotivne nezrelosti, na koju je igrao režim Slobodana Miloševića, niti emotivne zastrašenosti, na koju se oslanja režim Borisa Tadića, već bi bila, što veli pomenuti Tomica Milosavljević – test inteligencije.