Stvarnost i mit Rezolucije 1244 - i zašto je najbolje pregovore o "konačnom statusu" odložiti za neko povoljnije vreme

Kao najvažniji od preostalih argumenata zbog čega Kosovo i Metohija (Kosmet) mora da ostane u sastavu Srbije ne navode se ni srpski ustav, ni „sveta srpska zemlja“, ni državna suverenost, ni politička podrška Rusije i Kine, već Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN (1999). Poistovećujući je sa mitskom pravdom koja brani malu srpsku državu od svetske nepravde, ne dajemo li joj - svi mi koji smo za Kosmet u Srbiji - svojstvo koje ona više nema? Tim pre što zvaničnici Zapada (SAD i većina u EU) kojem naša vlast silno politički teži, ni usput ne pominju Rezoluciju kao osnov „kosovskog rešenja“ (sem retkih izuzetaka).

Da bude jasno, ova rezolucija već 20 godina formalno važi, što znači da nije ukinuta ili zamenjena nekom kasnijom rezolucijom. Ipak, Zapad je sasvim ignoriše ne samo iz političkih interesa nego i zbog, možda još važnije, pravnog stava Međunarodnog suda pravde (Advisory Opinion ICJ, 997/2010). Iako je detaljno pisano o logičkim manama i antipravnom karakteru ovog sudskog „savetodavnog mišljenja“ (v. Ratko Marković), zbog opšteg neznanja koje o tome i dalje postoji neophodno je ponoviti nekoliko ključnih tačaka.

MSP misli da Deklaracija o kosovskoj nezavisnosti (2008) nije suprotna opštem međunarodnom pravu jer postoji opšteprihvaćeno pravo naroda na samoopredeljenje i nigde nema međunarodnopravne zabrane proglašenja nezavisnosti. Deklaracija nije suprotna ni tadašnjem provizornom ustavnopravnom poretku na Kosmetu jer je MSP protumačio da je nije donela „Skupština Kosova“ - nije ni imala pravo na to, već su je u istoj toj skupštini izglasale „demokratski izabrane vođe našeg naroda“ (među njima i predsednik „Kosova“). MSP, dakle, nije video „Skupštinu Kosova“ i njene poslanike kao donosioce Deklaracije, nego lica koja su zajedno delovala u svojstvu predstavnika naroda „Kosova“ (iako su to bili isti ti poslanici).

Treće mišljenje je za ovaj tekst najvažnije – po MSP-u Deklaracija nije suprotna Rezoluciji 1244 jer ona ne sadrži zabranu proglašenja nezavisnosti i, uz to, Rezolucijom 1244 je uređen samo prelazni period, do političkog rešenja. A to konačno rešenje je ništa drugo do sama deklaracija o nezavisnosti „Kosova“. Proizlazi da njenim donošenjem Rezolucija 1244 praktično prestaje da važi. Prihvatajući oberučke takvu (kvazi)pravnu logiku visokih međunarodnih sudija, Zapad je precrtao Rezoluciju 1244 kao osnov kakvih-takvih pregovora „Beograda“ i „Prištine“.

Srbija može i dalje da priziva u pomoć za Zapad nominalnu Rezoluciju 1244, može da se žali na svetsku nepravdu prema maloj državi na kojoj se slama međunarodno pravo, sadašnja vlast može da okrivljuje onu raniju da je postavila (preko Skupštine UN) neinteligentno pitanje MSP-u, ali sve i da je to objektivno tako i istinito, Srbija samo gubi vreme, samopouzdanje i najvažnije, preostali minimalni prostor za manevar u „pregovorima“. Sateranoj uza zid da već narednim potpisom na „obavezujućem sporazumu“ prihvati postojanje nezavisnog „Kosova“, Srbiji Rezolucija 1244 ne pomaže jer Zapad kaže da je mišljenje MSP-a da ona više ne važi. Iako smo u pravu kada odgovaramo da Rezolucija 1244 ipak pravno postoji, sada je zaludno i kontraproduktivno davati joj značaj koji ona ni približno više nema. I Rezolucija 1244 mora da čeka neka bolja vremena.

Ako je tako, ostaje nam da se vratimo našem ustavu koji pravno čuva teritorijalni integritet Srbije i da nam, ako već moramo da pregovaramo, on bude osnov i polazište „pregovora“ o životnim pitanjima, kao što su: imovinska prava Srbije i „Kosova“, spoljni i unutrašnji dugovi „Kosova“ i plaćanja Srbije, nezakonite privatizacije, srpski pasoši i mnoga druga. A u statusnim pregovorima, zapravo „pregovorima“ o priznanju nezavisnosti „Kosova“, ionako smo prepušteni sami sebi i ništa nismo dobili. Neka ostanu prekinuti do kakvog poštenijeg vremena, možda do neke međunarodne konferencije gde bi znane velike sile zaštitile i naše interese.