Staro sajmište - Materijal i tehnika gradnje kulturno istorijskog spomenika su dokument jednako kao i forma

Zamislite kada bismo na slici Leonarda ili Mikelanđela zamenili boje, jer su originalne recepture mnogo osetljivije nego savremene? Ako bismo porušili Žiču, Studenicu ili Gračanicu, jer su seizmički mnogo slabije nego savremene konstrukcije, i onda ih ponovo sagradili od armiranog betona („nove, veće i starije“)! Zamislite kada bismo Miroslavljevo jevanđelje prebacili sa osetljivog pergamenta na neuništivi kevlar?

Naravno da sve pomenuto zvuči sumanuto, jer i MATERIJAL, OD KOGA JE NAPRAVLjEN NEKI SPOMENIK, NjEGOV JE SASTAVNI DEO, a ne samo forma. Da odem korak dalje – ko sme GLAVOM da garantuje da mi danas vidimo SVE sastavne delove nekog objekta kulturne baštine? Ko sme da garantuje da, koliko sutra, neće biti otkriven neko novi aspekt dela koji će nam omogućiti da ga još bolje razumemo i doživimo!? Tehnika napreduje vrtoglavom brzinom, zar ne?

Da bismo upravo to omogućili svojim potomcima, potrebno je sačuvati, ne samo formu nekog spomenika, već i materijal i tehniku gradnje. I materijal je ravnopravan deo kulturnog spomenika, bez obzira da li je taj objekat spomenik zbog svojih arhitektonskih vrednosti ili zbog događaja koji se zbio u njemu. Dalje, svi tragovi alata graditelja na stubovima, zidovima, podovima, krovu su izvor informacija.

Mnogobrojne besmislene smrti na Starom sajmištu ostale su zapisane u zidovima, podovima, betonskoj i čeličnoj konstrukciji, temeljima, prozorima, malteru. Pitanje je dana kada će se pojaviti sprava koja će tu ugrađenu energiju materijalizovati da je možemo ponovo čuti, a možda i osetiti. 

Tome možemo dodati i tragove korisnika objekta koji su urezivali dane, imena, molbe, amanete, zavete, poruke! Posebno, ako su to poruke ljudskih bića ubijenih samo zato što su bili nepodobne vere, narodnosti ili mišljenja. Upravo, sve pomenuto se nalazi na Starom sajmištu!

Kada govorimo o Starom sajmištu, najpre treba kao društvo da se dugo i ozbiljno stidimo svog straha, koji je trajao decenijama, da odamo počast svim ljudskim bićima koja su tamo stradala. To govori da smo decenijama imali očajno državno rukovodstvo. Još gore, takva tradicija se i dalje nastavlja – da što manje naučimo iz svojih stratišta kako bismo neoprezno dočekali nova; da olakšamo posao našim novim krvnicima da lakše, sa manje žrtava i troškova ponovo odrade isti mračni zadatak.

Ko ima malo očuvanija čula, i dan-danas može čuti jauke, suze, drhtaje nevinih ljudi, a ako se malo više udubi u to strašno mesto, može osetiti i dah zveri koja je bestijalno kidala ljudska tela i duše godinama.

Mnogobrojne besmislene smrti na Starom sajmištu ostale su zapisane u zidovima, podovima, betonskoj i čeličnoj konstrukciji, temeljima, prozorima, malteru. Pitanje je dana kada će se pojaviti sprava koja će tu ugrađenu energiju materijalizovati da je možemo ponovo čuti, a možda i osetiti. Ponavljam, tehnika napreduje vrtoglavom brzinom!

Zamislite, kada bismo mogli osetiti vibracije i emocije žrtve logora koja iščekuje svoju smrt? Koliko bismo bili oprezniji u čuvanju svoje slobode i države! Koliko bismo bili odlučniji u suzbijanju svake vrste izdaje i kolaboracije sa okupatorom!

Mnogobrojne besmislene smrti na Starom sajmištu ostale su zapisane u zidovima, podovima, betonskoj i čeličnoj konstrukciji, temeljima, prozorima, malteru. Pitanje je dana kada će se pojaviti sprava koja će tu ugrađenu energiju materijalizovati da je možemo ponovo čuti, a možda i osetiti

Kada srušite, pa nanovo sagradite istorijski objekat, on gubi glavni alat kojim deluje na posmatrača. On postaje scenografija, prazna ljuštura koja neubedljivo iskazuje priču koju treba da prenese novim generacijama. Možda je neubedljivost u ovako važnoj poruci i cilj, šta mislite?

Ta poruka nisu samo brojke i slova, to je najpre osećaj, drhtaj, bespomoćnost naroda koji stoji pred razjapljenim čeljustima zveri. Mesta, kao Staro sajmište, treba da nauče naše potomke da se sve to može ponoviti koliko sutra, a da umesto neobeleženih žrtava (našom krivicom), te nepoznate žrtve budemo mi ili naša deca!?

Stoga, svi zahvati na dokumentima prošlosti moraju biti reverzibilni i sa što manje novih materijala, tehnika i intervencija. Novi delovi objekta moraju jasno biti odvojeni od izvornog i mogu se pojaviti samo ako je krajnje neophodno. Dobar arhitekta konzervator je onaj koji ostavlja što manje svojih tragova na nekom arhitektonskom spomeniku. Tako treba vrednovati i društvo.

Samo ću naznačiti da ne valja u svemu videti pare i zaradu, bilo u obnovi, bilo kasnije tokom korišćenja objekta. Neke stvari su neprocenjive i njihova vrednost se ne može izmeriti običnim novcem. Ili je sa objektima Starog sajmišta planirano da budu eksploatisani, samo to nam se još ne saopštava?

Ovaj put neću iznositi svoje strahove zašto se u celosti obnavlja armirano betonska konstrukcija objekata Starog sajmišta. Samo ću naznačiti da ne valja u svemu videti pare i zaradu, bilo u obnovi, bilo kasnije tokom korišćenja objekta. Neke stvari su neprocenjive i njihova vrednost se ne može izmeriti običnim novcem. Ili je sa objektima Starog sajmišta planirano da budu eksploatisani, samo to nam se još ne saopštava?

Ne sme biti razlike u načelima konzervatorskog pristupa objektu sagrađenom u 15. i onom u 20. veku. Ako ne menjamo boje na Mona Lizi načinjene prema recepturi Leonarda da Vinčija, niti menjamo kamene blokove, cigle i malter manastira Ravanice ili Gračanice savremenim prenapregnutim betonom, ne bi trebalo to da činimo ni na objektima iz perioda Moderne.

Svako vreme ima pravo na svoj zapis u istoriji, i to moramo poštovati. Ako su nam dokumenti prošlosti bliži, moramo biti mnogo oprezniji da nam tesna vremenska distanca ne zamuti bistrinu misli.