Šta je za Tadića izlaz?

Odmah da odgovorim, prodaja Telekoma. A sad da sve to malo analiziramo.

Da vas podsetim da je početna ideja bila da se proda 40% Telekoma, kako bi Dojče telekom bio jedini kupac (preko „grčkog“ OTE, takođe u rukama Dojče telekoma, koji je već vlasnik sa 20% u našem Telekomu). Vlast je maštala da bi za taj paket mogla da dobije oko 1,5 milijardi evra.

Realnost je bila surova u pogledu te ideje u oba pravca: moguća cena je bila približno duplo manja od zamisli naših političara i finansijske rupe državne kase su se u međuvremenu veoma uvećale. Ostalo je obećanje Nemcima koje se teško može ispuniti, što će Srbiju na nekoj drugoj strani sigurno dodatno koštati.

Nova nevolja (zbog datog obećanja Nemcima) jeste nastala kada je Gadafi izašao otvoreno sa stavom da je Libija spremna da za većinski paket (50% +) ponudi oko 1,5 milijardi evra.

Tako smo došli do sadašnje situacije u kojoj će na prodaju ići većinski paket. U tom slučaju je i OTE najavio da će i on prodati svoj udeo od 20%. zatim će, kada se već prodaje više od 70% i Akcionarski fond morati da ponudi svojih 15%, a onda se mora omogućiti i zaposlenima da pridruže svoje akcije. Ukupno, sasvim je moguće da se ponudi na prodaju 90% paket akcija Telekoma (možda i više).

Takav 90% paket će biti interesantan, pored Libije, još i Kinezima i španskoj Telefonici, gotovo izvesno. Vrlo verovatno će biti i drugih konkurenata. Ukratko, imaćemo objektivno utvrđivanje tržišne vrednosti Telekoma.

Moja procena je da će se i u tim uslovima cena zaustaviti na ne više od 2,4 milijarde evra. Verovatnije 2,1.

U najbržem scenariju, novac može biti isplaćen krajem februara, verovatnije krajem marta 2010. godine.

Dakle, budžet ima u izgledu da inkasira od 1,2 do 1,4 milijarde evra.

I čitav manevar opstanka na vlasti Tadića se zasniva na tom novcu. Međutim, problemi su i pod uslovom prodaje Telekoma veliki.

Prvo, pare će stići tek nakon zime. A ova zima je izuzetno rizična za održivost energetskog sistema zemlje. Drugo, da bismo dobili gas, moramo da platimo dugove i obezbedimo tekuće plaćanje. Kako se to mora raditi iz kredita, biće veoma teško ubediti banke da daju novac Srbijagasu čije cene ne pokrivaju ni 50% troškova. Treće, ako dođe do povećanja cene gasa, što je svakako neizbežno ukoliko se ne misli da je moguće trajno uzimati novac od svih građana u Srbiji i prelivati ga onima koji se greju na gas, onda se mora povećati i cena struje. Ako se ne poveća cena struje, oni koji se greju na gas preći će na struju i ceo energetski sistem će se raspasti (podsećam da smo prošle zime imali rekordna vršna opterećenja i da je sistem samo slučajno opstao. Mislim, svaka čast stručnjacima koji održavaju sistem i remontuju elektrane, ali ipak smo imali i sreće. Sa dodatnim povećanjem potrošnje raspad je neimenovan). Četvrto, ako se poveća i cena struje, pad životnog standarda će biti poražavajući za inače opadajući rejting Tadića itd.

Razloga, naravno, ima mnogo više i raznovrsni su, ovo sam naveo samo kao ilustraciju, ali je jasno da se država prvo mora zadužiti i upumpati pare da bi preživela zimu. Sa već dospelim dugovanjima, od 1,2 milijarde evra od prodaje Telekoma na proleće neće ostati mnogo.

To znači da će možda biti dovoljno novca za politički marketing za najviše dva meseca. To dalje znači da će morati da se proda i Energoprojekt, da se makar stigne do juna. Onda ide leto i Tadić se nada da praktično sigurno može da preživi godinu dana računajući od danas. On je verovatno spokojan u tim razmišljanjima zato što misli da će za Telekom dobiti 5 milijardi evra. U svakom slučaju pouzdano zna da se nikom ne napušta Vlada dok se pare od prodaja ne potroše.

Ovaj tekst ne problematizuje pitanje stvarnih mogućnosti opstanka na vlasti ove garniture, pošto to ne zavisi samo od njih. Samo ukazujem na jednu dimenziju mogućeg manevarskog prostora iz njegovog ugla, koja nije danas prisutna u javnosti i koja se nedovoljno analizira i od onih kojima je do promene vlasti u Srbiji stalo.