Srbija posle fajronta

Dočekasmo i taj dan. Posle ponižavajućeg natezanja Srbija je dobila status kandidata za članstvo u EU. Uzgred, nekoliko sati uoči samita EU, Srbija i Rumunija su u Briselu postigle nekakav sporazum o poštovanju prava rumunske manjine u Srbiji. Vreme će pokazati šta taj sporazum zaista sadrži, ali već sada imam neugodan osećaj da se otvara novi prostor za istraživačko novinarstvo. I dalje zapanjuje ležernost s kojom se sklapaju ad hoc međudržavni sporazumi, daleko od otadžbine i još dalje od „transparentnosti“.

Istorijski analog ovome postoji i ne treba ići daleko u prošlost da bi se on pronašao. Približavanje Srbije EU neodoljivo me podseća na stvaranje Kraljevine SHS, najveću grešku u modernoj srpskoj istoriji, čije posledice će osećati generacije. Štaviše, postavlja se samo pitanje da li se spirala tada pokrenute dekadencije uopšte može zaustaviti. Da se razumemo, tu našu istorijsku grešku ne vidim kao diskretni trenutak u vremenu (1918), već kao decenije posrtanja koje su je pratile. U tom smislu i današnju politiku shvatam kao vektor dugogodišnjih grešaka koji ne pokazuje znake posustajanja.

Medijska mašinerija se zahuktala. Sebe sam poštedeo televizijskog programa, pa o tome zasigurno znate više. Retki glasovi razuma se u opštoj halabuci ne mogu probiti. I dok Dragan Todorović i Vojislav Koštunica upozoravaju, Tomislav Nikolić se „raduje“. A dok se on raduje, njegove ispostave na Internetu prenose nekakav intervju po kome će Toma „približiti Srbiju i Rusiju“. E vidite, članstvo u EU i približavanje Rusiji nikako ne idu zajedno. Nikako. Uzalud je Dejanu Miroviću da o nesaglasnosti između približavanja EU i ekonomske saradnje s Rusijom piše, kad će medijski talambasi nadjačati svaki glas razuma. Uostalom, logika Tomine poruke nije ni bitna, ta jedini cilj ovde je prodaja magle.

Šta ovo kretanje prema EU simbolizuje, kratkoročno i dugoročno? Prisustvujemo trijumfalističkom oglašavanju jedne Srbije koja smatra da sama nije u stanju da uredi svoje poslove, pa su potrebni drugi, moćniji, da to učine za nju. To je Srbija nerada, falširanja, korupcije, neodgovornosti, kompradorstva, Srbija parazitizma oličenog u očekivanju da se famozni pristupni fondovi najzad otvore kako bi „nešto kanulo“. To je Srbija koja sve gluposti ovoga sveta pokriva svetim kravama „evropskih“ parola. Sve će dakle biti u redu samo kad uđemo u tu famoznu Uniju. Ne lipši magarče do zelene trave!

Dugoročno gledano, ovo je „uspeh“ tvrde vere grupe ljudi čije jezgro je svojevremeno uglas pevalo „rođen sam devetsto pedeset i osme, nad Beogradom je duvao jugo“. Njihova vladajuća parola se kondenzuje u sledeće: „ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se“. To nije ništa drugo do kondenzacija jedne gluposti. To je produžetak puta u kome Srbija odustaje od svog geopolitičkog subjektiviteta i pristaje na ulogu razvaljenog splava koji pluta usred uzburkanog okeana. Verovanje da otuđene zapadne elite, kojima nije stalo ni do sopstvenih nacija, uopšte mare za prokažene „balkanske divljake“, kad-tad mora biti proglašeno za milenijumsku glupost. No, svim evrofanaticima želim dug život i izdržljivu memoriju kako bi jednog dana bili u stanju da uporede svoju današnju veru s ovim tekstom.

Autor je saradnik Srpskog kulturnog kluba