Srbija i SAD: štap, šargarepa i rukavice

Decenijama se na uglu Knez Mihailove i Čika Ljubine ulice, prekoputa Filozofskog fakulteta, nalazio Američki kulturni centar. I nije u doba titoizma to bilo samo mesto gde su se pozajmljivale knjige, čitale novine ili gledali filmovi, već i stecište mnogih antikomunista (a većina njih su tada bili, u pozitivnom smislu, i srpski nacionalisti). Tu se i distribuirao, i potom širio od ruke do ruke, časopis koji je izdavala na srpskom jeziku Ambasada SAD. To je bio „Pregled“, izuzetan list, koji je u doba našeg samoupravnog socijalizma, bez obzira na svu kontrolisanu otvorenost prema Zapadu, bio necenzurisani izvor informacija o novim idejama, trendovima i ličnostima od značaja, u SAD i anglosaksonskom svetu.

Američki kulturni centar nastavio je da radi na starom mestu sve do agresije na Srbiju 1999. godine (a treba reći i da „Pregled“ ni tokom 90-ih godina nije bio opterećen antisrpskom propagandom). Tada je od strane razjarenog naroda demoliran objekat u Čika Ljubinoj. Bez želje da to opravdavam, ipak je razumljivo takvo ponašanje ljudi kada im na „glave“ padaju bombe. Kao što nije razumljivo, pre svega sa stanovišta njihovih dugoročnih interesa, potonje ponašanje američke administracije u vezi sa kulturnim centrom.

Došao je 5. oktobar 2000. godine. DOS-ov režim je smenio Miloševićev. Diplomatski odnosi sa SAD su obnovljeni, uz izraze svesrdnog prijateljstva sa naše strane, a Vašington je rešio da trajno zatvori dotadašnji kulturni centar, i da ga zameni bledim surogatom. Kako je zvanično rečeno, administracija je rešila da malo prištedi pa je zatvorila kulturne centre u Srbiji i još 2-3 zemlje trećeg sveta. O čemu se tu radilo?

Prvo, neretko na vulgaran način, praktični Amerikanci zaključili su da u zemlji u kojoj su pomogli instaliranje prijateljskog režima – što će im omogućiti upliv na delovanje velikog dela medija, kreiranje kulturne politike i funkcionisanje prosvetnog sistema, a već i tako imaju svoju veliku i dobro razrađenu medijsku i NVO mrežu – nemaju potrebu da se igraju sa nekakvim popularno orijentisanim kulturnim centrom. Uticaj više ne moraju da šire na mala vrata, kada imaju otvorenu kapiju za sistematsko ispiranje mozgova.

Drugo, smatrali su da je vreme da nam pokažu koliko nas ne cene. I to ne samo „nas“, već i njihove ovdašnje političke prijatelje. Jer, Amerika, koja je odavno izučila staru „latinsku školu“, i vešto barata eufemizmima i dvojnim standardima, obično bije štapom i daje šargarepu u rukavicama. Čak i kada to ne mora, forme radi, i sa svojim vazalima, pa i kmetovima, ponaša se kao sa saveznicima. E, u našem slučaju je od toga odustala. Valjda da nas dodatno kazni, odnosno ponizi, što je morala da nas bombarduje, a mi se pored svega nismo, baš u punoj meri, snishodljivo izvinili.

Tako je sveobuhvatni kulturni centar u Beogradu postao maleni američki kutak. Što se mene tiče, svejedno mi je. Od toga da veliki kulturni centar SAD i dalje postoji, milije mi je to što su zadnjih godina u našem gradu otvoreni značajne kulturne ustanove raznih evropskih zemalja. Drago mi je što je u Čika Ljubinoj 19, tamo gde je nekada bio Američki kulturni centar, sada Institut Servantes, španska institucija iste vrste; i što je lično španski prestolonaslednik (princ od Asturije), Felipe Burbonski, došao da ga otvori, i tako nam pokaže da nas Španija uvažava.

Međutim, šta god osećao, ipak se nadam da će Vašington ponovo navući rukavice kada se radi o odnosu prema Beogradu. Niko, kome je stvarno stalo do srpskih interesa, ne gaji iluzije da će se američka politika prema Srbiji bitno promeniti. Obama, za nas neće biti Obmana, jer od njega ništa naročito i ne očekujemo. No, sa SAD, bez obzira na sve nepravde, moramo da sarađujemo. I, koliko god ta zemlja bila moćna, mora i ona da sarađuje sa nama. Zato bi bilo dobro da nova američka administracija bude toliko zrela da potraži makar spolja lepši model odnosa sa Srbima.

Menja se geopolitička realnost. Prolazi vreme, ma kakve iluzije imali u Vašingtonu, kada je bilo dovoljno da američki ambasador podvikne našim političarima. Pre ili kasnije to će shvatiti i oni. Zato bi bilo dobro da umesto diplomatske oholosti, ponovo bude malo više kulture. Dok se jedni drugima, makar i kurtuazno, osmehujemo dok radimo ono što je nužno, možda lakše uvidimo da ima prostora da se uradi još mnogo toga obostrano korisnog. Toliko, povodom inauguracije novog američkog predsednika.