Srbija i Albanija – mnogo više od igre

Sinoćne nerede na Stadionu Partizana, zbog kojih je utakmica Srbija-Albanija prekinuta u 42. minutu, nije izazvala uvredljiva zastava „Velike Albanije“ okačena na daljinski navođenog letećeg uljeza. Ma koliko srpska javnost krivila dron do besvesti, to naprosto nije tačno, što se vidi običnim pregledanjem snimka celog događaja.

Nerede su zapravo započeli igrači albanske reprezentacije, po svoj prilici u skladu sa prethodno dogovorenim naumom. A to su uradili tek pošto dron sa zastavom nije ispunio svrhu koju su oni izgleda priželjkivali.

Letelica i zastava su, naime, kružili iznad igrališta, a glavni sudija utakmice zaustavio je igru kada se letelica spustila toliko nisko da je ometala igrače dva tima. Po svoj prilici, u tom trenutku je retko ko na stadionu uopšte i imao predstavu šta je prikazano na zastavi. Sporna slika je, naprosto, bila nedovoljne veličine i upadljivosti da bi bila jasno razaznata sa iole pristojnije udaljenosti, pa je čak i igračima na samom terenu, iznad čijih glava je lebdela, verovatno bilo nemoguće da uvide šta tačno prikazuje – a kamoli gledaocima sa tribina. Valjalo bi takođe napomenuti da ni mapa ni portreti koji su bili prikazani na zastavi nisu uobičajeni prizori u srpskoj javnosti, tako da ni onima koji su ih možda jasno videli nije bilo lako da shvate šta zastava odista predstavlja. (Crni dvoglavi orao, inače albanski nacionalni grb, jeste naširoko poznat, ali je i on bio mali i ne previše upadljiv.) Može se reći da je samo po bojama, koje su jedine bile raspoznatljive sa veće udaljenosti, moglo da se zaključi da je reč o nekakvom albanskom znamenju, ali izuzev ne preterano snažnog negodovanja sa tribina nije bilo druge reakcije na letelicu.

Dakle, u času kada je sudija prekinuo igru kako bi leteći predmet bio uklonjen, niko na stadionu nije bio posebno isprovociran zastavom. Niko, osim fudbalera Albanije, koji su očigledno samo čekali da je neko od srpskih igrača uzme, pa da skoče da je „brane“ pesnicama.

Pri tom, za „odbranom“ zastave nije bilo nikakve potrebe, pošto Stefan Mitrović, koji ju je rukama svukao iz vazduha, nije niti jednim pokretom nagovestio nameru da zastavu ošteti. Mitrović je prosto želeo da je odstrani sa igrališta, posle čega bi utakmica mogla da bude nastavljena. Odnosno, kako stoji u naknadnom saopštenju Fudbalskog saveza Srbije, Mitrović je hteo da zastavu preda četvrtom sudiji, što je u sasvim u skladu sa pravilnikom. Albanski fudbaleri, međutim, grubo nasrću na njega i, želeći da mu otmu zastavu, započinju opštu tuču na travi – i tek posle toga reaguju navijači sa tribina, koji utrčavaju na igralište.

Poštena i nepristrasna istraga, kakvu UEFA navodno najavljuje, morala bi da u svoje središte postavi pitanje nasilne reakcije albanskih fudbalera, koja je za sledstvene nerede bila ključni podsticaj. Ta reakcija snažno ukazuje na povezanost albanskih fudbalera i onoga ko je letelicom upravljao, naročito zbog toga što je na Mitrovića nasrnulo više albanskih igrača, pa se ne može govoriti o pojedinačnom ispadu. Istim tim igračima zastava nije smetala dok im je letela iznad glava, niti su požurili da je – ako im je stvarno bilo stalo do toga da je zaštite – sami uklone sa terena. Ne, bili su nepomični sve dok je Mitrović nije uzeo u ruke, kada su se munjevito i divljački bacili na njega. Isto tako, za pretpostaviti je da su oni, za razliku od srpskih igrača i navijača, lako mogli da prepoznaju sadržinu zastave, kao što bi, u hipotetičkom protivprimeru, mapu objedinjene Srbije i Republike Srpske daleko pre mogli da prepoznaju srpski nego neki drugi igrači: a ipak, Albancima ova sporna, velikoalbanska zastava, koja je najoštrije prekršila zabranu unošenja političkih sadržaja na stadion, kao da nimalo nije smetala, već su je ćutke posmatrali sve dok nije dospela u ruke nekog od srpskih igrača.

Iz svega se prosto nameće zaključak da su albanski fudbaleri došli u Beograd sa namerom da izazovu nemire. Dakle, ne samo da ih isprovociraju, tj. da podstaknu suprotnu stranu da ih pokrene, nego i da ih lično započnu – što su na kraju i uradili, pošto provokacija sa zastavom nije urodila plodom. (U prilog ovakvom zaključku ide i podatak da je albanska reprezentacija bila ta koja je kasnije odbila da susret bude nastavljen, čak i kada im je – previše velikodušno – ponuđeno da se ostatak odigra pred praznim tribinama!)

To, opet, znači da je Fudbalski savez Srbije nesumnjivo u pravu kada u zvaničnom saopštenju ponašanje gostiju iz Albanije prepoznaje kao teroristički napad. Nameru da se na ovako zapaljivoj utakmici, sa ovolikim bezbednosnim opasnostima, izazovu neredi i nemiri, koji bi lako mogli da dovedu i do žrtava, nemoguće je oceniti ikako drugačije.

Uostalom, zamislite kako bi bio dočekan nekakav obrnut slučaj: da su srpski fudbaleri, na nekom od „vrućih terena“ u regionu, pesnicama „branili“ zastavu „Velike Srbije“ koju je neko daljinski lansirao na igralište. U najoštrijim osudama takvog čina briselski, vašingtonski, regionalni i zvaničnici iz UEFA neizostavno bi morali da se utrkuju sa dežurnim dušebrižnicima iz službenog ali i iz „elitnog“ Beograda, dok bi smesta bila pokrenuta istraga o „političkoj pozadini“ koja svakako ne bi mimoišla nijednog srpskog igrača, člana stručnog štaba ili predstavnika Saveza.

Američka ambasada u Beogradu svakako bi pozdravila istragu i pomogla je, ako nikako drugačije a ono barem posebnim timom stručnjaka iz njihovih bezbednosnih službi.

Ukoliko sve to izostane u raspletu sinoćnog incidenta, pa se albanska strana izvuče bez drastičnijih posledica, biće to jasan znak da u glasinama da je pritisak zapadnih ambasadora (tačnije, američkog Majkla Kirbija, ili evrounijskog Majkla Devenporta, ili obojice), presudno doprineo da izvesna skupina gostujućih navijača ipak bude puštena na stadion, ima podosta istine. To bi, ukratko, značilo ne samo da su albanski igrači bili u dosluhu sa onim ko je iz lože Partizanovog stadiona (gde su malobrojni albanski navijači bili smešteni) upravljao letelicom, već i da su svi oni bili u dosluhu sa nekim od dva Majkla, ili sa obojicom. Taman da se Pjer De Kuberten, začetnik savremenog shvatanja sportskih takmičenja, još malo prevrće u grobu.

Glavni nauk za srpsku javnost, međutim, ne bi trebalo da ima veze sa fudbalom, niti sportom uopšte, već sa mučnom činjenicom da današnja Srbija napade na sebe nije sposobna ni da spreči ni da leči.

Najpre, buka koja se odmah posle prekida utakmice podigla u ovdašnjem javnom prostoru, bila je predvidivo jalova, isprazna i sasvim besmislena. Vlast je, reklo bi se, više bila uznemirena zbog pokliča protiv premijera Aleksandra Vučića koje je u televizijskom prenosu i neposredno u kameru RTS-a uzviknuo jedan od navijača. Paranoja je prouzrokovala pokretanje čitavog lanca međusobnih optužbi za to ko je odgovoran što je običan smrtnik uspeo da na nekoliko sekundi „upadne“ u prenos RTS-a i vikne nešto protiv premijera, pri čemu se dotični poklič redovno naziva uvredom, iako je, poređenja radi, daleko bezopasniji od parola koje su velikodostojnicima Srpske pravoslavne crkve potpuno nekažnjeno uputili učesnici nedavne tzv. „parade ponosa“. Stoga bi sve državne zvaničnike koji tvrde da su zgroženi uvredama na račun Vučića, valjalo upitati zbog čega nisu bili jednako zgroženi daleko otrovnijim uvredama na račun SPC-a.

Još važnije bi bilo upitati ih dokle nameravaju da Srbiju vuku u susret onima koji stoje iza svakog i jednog napada na našu državu, pa i ovog sa Stadiona Partizan. Jer, za letelicu, uvredljivu zastavu, tuču i prekid utakmice jesu neposredno krivi albanski igrači i navijači, a verovatno i Tirana (naročito ako je tačno da je rođeni brat albanskog premijera Edija Rame upravljao spornim dronom). Zatim, za logističku pripremu incidenta zaslužan je neko iznad Tirane, tj. neko ko direktno odgovara Vašingtonu i Briselu, što nas opet vraća na dva Majkla. Ali, za to što nekoliko desetina Albanaca i par evroatlantskih spletkaroša mogu jednom podlom provokacijom da uzduž i popreko potresu celu Srbiju i naprave od celog slučaja prvorazrednu, svetsku senzaciju, odgovorni se nalaze prvenstveno u Beogradu.

Srbiji nije neophodna saradnja sa Vašingtonom i Briselom, nego zaštita od istih. Vlast koja to ne može ili ne želi da shvati, pa nastavlja pogubnu, od prethodnika preuzetu politiku evro(atlantskih) integracija, u stvari je najveća opasnost za bezbednost Srbije i njenih građana, koji, sada je očigledno, ni u prestonici, pa ni na sportskim priredbama, više ne mogu da budu mirni od neprijatelja.

Onih neprijatelja koje, kako nas vlastodršci ubeđuju, već 14 godina uopšte nemamo.