Сомалијска апокалипса у сенци корејских ратних игара

Док се пред очима читавог света константно наставља агресија на једну суверену земљу Либију са потпуно лажним оправдањем, војске САД и Јужне Кореје су 16. августа почеле здружене војне вежбе на неуралгичном Јужнокорејском полуострву. Поменуте вежбе ће трајати 10 дана са учешћем око 530 000 (!) војника и осим поменутих земаља у маневрима учешће ће узети још седам земаља[1]. Нека питања се неизбежно постављају, наиме, да ли је ово тренирање мишића и извођење најмасовнијих војних маневара још од завршетка Корејског рата 1953. године потребно у време све већих тензија са комунистичким севером?

Сасвим је сигурно да Пјонгјанг на ове маневре неће гледати благонаклоно и да ће они само још додатно подићи тензију и погоршати дипломатску позицију обе земље. У исто време наставља се безобзирно бомбардовање Либије[2] у коме са сваким даном страда све више цивила и недужне деце.[3] Под изговором заштите цивилног становништва НАТО убија сваким даном све више цивила које је требало да заштити од наводног терора Моамера Гадафија!

Можемо само да замислимо колико ће износити трошкови поменутих ратних игара на корејском полуострву уз учешће преко пола милиона војника под патронатом САД, а што се тиче трошкова у Либији они се мере милијардама. Иако људски живот нема цену, са сваким даном земље НАТО пакта су спремне да из својих каса улажу средства у бесмислено бомбардовање Либије како би дошле до богатих извора нафте. Један крстарећи пројектил који је испаљен на Либију кошта преко милион долара, а недељно се испаљује преко стотину ових убојитих пројектила на једну суверену земљу. Тако да трошкови у које су урачунати само крстарећи пројектили износе преко 100 милиона долара недељно![4] Наравно, у ову цифру нису урачунати трошкови Британије, Француске, Италије и осталих земаља које учествују у нападу и које се односе на навођене пројектиле и плате пилотима које би могле да прехране читаве породице. Осим тога, штета која је нанета Либији се може мерити само у милијардама долара и она се сваким даном све више повећава.

У исто време на афричком континенту влада једна од најгорих криза која сваким даном односи више стотина живота. У Сомалији је у току прави егзодус гладних. Од глади која је изазвана сушом, наравно, највише страдају деца. Глад је проглашена у два региона јужне Сомалије, док је за 3,7 милиона људи храна хитно потребна, што износи трећину становништва земље. Нажалост, услед сукоба допремање помоћи није сигурно.  

“Чујемо да жене морају донети страшну одлуку да оставе слабију децу како би спасле снажнију, а деца им и умиру на рукама”, изјавила је Џосет Шеран, извршна директорка светског програма за храну.[5] Ситуација у Сомалији је таква да су мајке буквално присиљене да своју мртву децу остављају на путу док снажнију децу воде са собом у нади да ће стићи до неког кампа у коме се дели храна. На стотине деце је већ умрло од глади, док се западни свет игра ратних игара у Кореји и убија децу у Либији под изговором “демократизације” либијске нације.

“Све тачке на којима се може делити храна апсолутно су прекрцане, рекла је Шеран и додала да избеглички камп у кенијском месту Дадаабу који је предвиђен за 90 хиљада људи сада прима 400 хиљада. “Желимо се побринути да уз цесту има хране јер те цесте постају цесте смрти: мајке морају напустити преслабу децу или децу која су путем и умрла”, изјавила је Шеран. Најпотреснија је била изјава младе жене која је медијима саопштила да јој је од глади на рукама буквално умрло четворо њене деце!

Ситуација у Сомалији је критична јер гладној деци која преживе прети и трајно оштећење можданих функција. Милиони људи су животно угрожени, али њихов вапај изгледа да нико не чује од експлозија бомби у Триполију и од звецкања оружја преко пола милиона војника који учествују на здруженим вежбама у Јужној Кореји. Да ли је истински пут демократије избор смрт под бомбама или смрт од глади? Свака бомба која падне на Либију могла би да прехрани једну гладну породицу на Рогу Африке, али светски моћници су одлучили да је далеко исплативије претити Пјонгјангу или рушити режим Моамера Гадафија како би се дошло до црног злата, него помоћи недужној деци која свакодневно страдају од једне од најгорих пошасти која је захватила “црни континент”.