Samo samoodbrana Srbina spasava

Pretpostavljam da će o vojno-taktičkoj strani incidenta u Pragu, gde su maturanti pomorske škole iz Zadra maltretirali učenike trećeg razreda Matematičke gimnazije iz Beograda, opširnije pisati Miroslav Lazanski. Iskreno, jedva čekam njegov osvrt. Nisam živ dok ne saznam kako je pedesetak 18-godišnjaka uspelo da više od tri sata drži u obruču stotinak 17-godišnjaka i nekoliko profesora.

U međuvremenu, pozabavio bih se reagovanjem srpske javnosti na ovaj događaj. Uzdržanost beogradskih srednjoškolaca, koji su ostali u svojim autobusima dok su ih mladi Hrvati izazivali na sukob, dobila je nepodeljene pohvale. Opšta je ocena da mladi srpski matematičari nisu "naseli na provokacije", a naročito su na svoje đake ponosni profesori Matematičke gimnazije, na čelu sa direktorom škole Srđanom Ognjanovićem koji pretpostavlja da bi izbio daleko teži incident da su zadarski učenici naleteli na neku drugu beogradsku školu. Da li je povlačenje u autobuse bio pametan potez beogradskih učenika i nastavnika, kao što smatra ubedljiva većina, ili je to bilo sramno bekstvo, kako su ga ocenili neki neotesani klinci koji su jutros stajali u troli iza mene (ali i još neotesanija hrvatska štampa), nije mi previše bitno. Ono što mi je značajnije jeste da je to možda bio nelogičan potez. Jer, čini mi se da bi, umesto povlačenja, instiktivna reakcija stotinak 17-godišnjaka koje napada duplo manje 18-godišnjaka trebalo da bude samoodbrana.

Zamislite šta bi se dogodilo da je vaš razred, kada ste vi imali 17 godina, okružilo duplo manje pripitih napasnika, koji su jedva nekoliko meseci stariji od vas. Još bolje – setite se svoje reakcije, jer ste verovatno bili u sličnim situacijama. Znam da ja jesam, i to kao učenik Matematičke gimnazije, u kojoj sam maturirao 1992. godine. Od naše četiri ekskurzije, dve su bile van Srbije: jedna u Sarajevu, jedna u Kotoru. Na obe smo se sukobljavali sa lokalnim mangupima, kojima su tih godina učenici iz Srbije, a naročito Beograda, bili izazov kojem se ne može odoleti. Ni u jednoj situaciji nismo se povlačili, čekajući da se napadači umore/zasite/smiluju i sklone sami od sebe. Usudiću se da tvrdim da mi sigurno ne bismo ostali u autobusima da smo se prošle nedelje našli u Pragu. Da ne bude zabune, navešću da generacija kojoj sam pripadao po intelektualnim kapacitetima ne odstupa od standarda ove elitne škole – ogromna većina mojih poznanika iz škole ostvarila je zavidne karijere u zahtevnim profesijama, a nemali je broj njih koji su se, znanjem i stručnošću, probili do istaknutih položaja u velikim svetskim kompanijama i naučnim centrima. Ali, kada smo bili mladi i ludi, bili smo spremni da energično branimo sebe, pa i svoju čast, a pogotovo nacionalno dostojanstvo, od onih koji su na to atakovali.

Današnji učenici Matematičke gimnazije, međutim, izabrali su put koji je drugačiji. I to me ne ljuti. Kao neko ko je o njihovom nimalo prijatnom iskustvu slušao tek sutradan, sa udaljenosti od par hiljada kilometara, nemam ni pravo da im zameram. Ali, strahovito me ljuti što se njihova reakcija predstavlja kao jedina ispravna. Jer, to bi podrazumevalo da smo svi mi koji smo nekada, kad smo bili u njihovim godinama i u situacijama koje su manje ili više ličile na ovu koja je njih snašla, reagovali drugačije, bili nerazumni. Kao da smo nedostojni poštovanja profesora, koji ovih dana ističu da su izuzetno ponosni na učenike koji su ostali u autobusima.

Zaboga, šta je toliko strašno, nevaspitano, glupo, besmisleno, prljavo, zlo i nečovečno u staroj, dobroj samoodbrani?! Zbog čega beogradski učenici nikako nisu smeli da "dopuste sebi" da izađu iz tih autobusa i razbiju, ili barem probaju da razbiju, grupu koja se skupila kako bi im naudila?! Uostalom, zašto se pretpostavlja da su naši gimnazijalci racionalno, savesno i razložno doneli odluku da poslušaju profesore i izbegnu eskalaciju konflikta – a šta ako je presudio strah?!

U Srbiji, u kojoj većina očeva i majki pokušava da oponaša bahate "teniske očeve", škole će ubuduće biti suočene sa panikom roditelja svojih učenika: da li će tamo gde idu naša deca biti i Hrvata? I, znate šta – neke od tih škola zaista će naleteti na Hrvate. A sva je prilika da će ti Hrvati "provocirati", čak i ako nisu bili rođeni kad je počeo rat u SFRJ. Vređaće i nasrtaće zato što su odrastali uz snimke Tompsonovih koncerata na nacionalnoj televiziji, veličanje strateške mudrosti Ante Gotovine i proslave političkih tekovina Franje Tuđmana. I sasvim sam uveren da će se, ukoliko tada hrvatski učenici budu ti koji će se povući sa "bojišta" (a moraće ako natrče na MOC ili "Teslu", na primer), mnoge stvari odvijati suprotno ovome kako se odvijaju sada. Tada će policija zemlje domaćina pohapsiti celu srpsku školu, Sonja Biserko i Vladimir Arsenijević oštro će osuditi mlade srpske fašiste (nasuprot bljutavo neutralnom stavu koji sada propagiraju povodom praškog događaja), dok će hrvatsko ministarstvo spoljnih poslova dodati taj incident u tužbu protiv Srbije (naše MIP će objaviti javno izvinjenje, koje se neće mnogo razlikovati od sadašnjeg demarša, jer će takođe pozivati na "najbolje moguće odnose sa svim zemljama u regionu"). A moji mnogobrojni poznanici, koji sada hvale uzdržanost mladih matematičara u Pragu ali ipak, čim zaborave na političku korektnost, obavezno dodaju "mada, trebalo je ovi naši da ih pretuku", tada će likovati što smo im "konačno pokazali".

Tada će svi izvlačiti neke nove pouke. Nasuprot jedinoj koja proizilazi iz ovoga što se dogodilo u Pragu: da srpsko društvo još nije našlo delotvoran način da brani i odbrani sebe, svoje interese, svoje teritorije i svoje dostojanstvo.