Ruski kredit za srpsku vojsku?

Nakon zvanične posete ruskog premijera Vladimira Putina Beogradu, dan uoči godišnjice bombardovanja SRJ od strane NATO koalicije, u pojedinim domaćim medijima, između ostalog i u jednom zvaničnom i ozbiljnom glasilu, pojavile su se “spekulacije” o navodnoj ruskoj pomoći Srbiji u vrednosti od čitavih 10 milijardi dolara od čije sume bi tri milijarde dolara bilo izdvojeno za naše oružane snage! Naime, pomenuta novčana sredstva bi eventualno bila namenjena za opremanje oružanih snaga Vojske Srbije i to pre svega u domenu nabavke vojnih vazduhoplova i sistema PVO, koji su ruku na srce, našoj vojsci preko potrebni. „Pored modernih lovačkih aviona, kreditom bi se mogli nabaviti i moderni raketni sistemi protivvazdušne odbrane. Ovakvom nabavkom bi MO odustalo od politike slobodne kupovine aviona na tržištu, i bilo bi na duži period vezano za Rusiju, u tehničkom i političkom smislu”[1].

Odmah nakon “informacija“ o navodnom pomenutom kreditu pojavili su se brojni demantiji, počevši od ambasadora Konuzina koji je izjavio da ne zna “odakle su se pojavile informacije o 10 milijardi dolara.

Vojni analitičar Aleksandar Radić za ''Blic'' je izjavio da će Srbiji, s obzirom na to da je u pitanju kredit, izbor biti sužen na samo jedno ili dva vojna sredstva u istoj kategoriji, što odstupa od ideje da se na otvorenom tržištu izvrši modernizacija vojske, a uz to bi je ova kupovina dugoročno (politički, vojno i ekonomski) vezala za Rusiju.[2] Ovakva izjava je bez sumnje politički motivisana, jer nije istina da bi izbor bio sužen na samo jedno ili dva sredstva u istoj kategoriji. Naprotiv, potencijalni ruski kredit bi omogućio i nabavku raketnih sistema PVO, što nikako ne odstupa od ideje da se na otvorenom tržištu izvrši modernizacija oružanih snaga. Osim toga, nabavka bilo kog sredstva na “otvorenom tržištu” podrazumeva prihvatanje uslova koje proizvođač nudi. Ali ne samo to već i ukoliko se budemo odlučili za nabavku borbenog aparata tipa “eurofajter”, konzorcijum koji proizvodi navedeni vazduhoplov bi modernizovao 15 letelica tipa “galeb-4”. Ovo takođe ne ide u prilog argumentu analitičara Radića jer je suština u tome da svaka nabavka od bilo koje strane neizostavno podrazumeva razvijanje tesne tehnološke i političke saradnje sa datom zemljom. Još jedan mali demanti gospodina Radića tiče se ekonomskog aspekta nabavke novih aparata. Naime, cena “eurofajtera”, “rafala” i američkih aparata, koji će ruku na srce predstavljati najverovatniji izbor, daleko je viša od cene ruskih vazduhoplova, a naročito kineskih aviona koji u pogledu borbenih karakteristika nimalo ne zaostaju za zapadnim takmacima. Evo samo jedne ilustracije, Austrija je morala da za svojih 15 aparata tipa “eurofajter” izdvoji čak milijardu i 600 miliona evra(!). Dok je Poljska od Amerike kupila 48 novih aviona “F16” za oko 4 milijarde dolara[3]. Računica je sasvim jasna i govori za sebe. S druge strane, cena nabavke 18 aparata najsavremenijeg “su-30” Maleziju je u avgustu 2003. koštala samo 900 miliona dolara” [4].

U međuvremenu, general Ranko Živak saopštio je da je komisija dobila odgovore na zahtev izuzev konzorcijuma “SAAB” koji proizvodi aparat po imenu Gripen. General je saopštio da će od prispelih ponuda biti odabrana dva do tri aparata do kraja januara 2011.
 

Odmah nakon “informacija“ o navodnom pomenutom kreditu pojavili su se brojni demantiji, počevši od ambasadora Konuzina koji je izjavio da ne zna “odakle su se pojavile informacije o 10 milijardi dolara. “Tokom pregovora ta brojka se nije pominjala, jer na današnji dan razrađenih konkretnih projekata na tu sumu nema”[5], pa do samog načelnika Generalštaba Vojske Srbije general-potpukovnika Miloja Miletića koji je izjavio kako: “nije bilo takvih konkretnih ponuda...Čuli ste izjavu ministra odbrane da konkretnih ponuda nije bilo”, rekao je Miletić novinarima u Generalštabu Vojske Srbije, dodajući da je to “nešto o čemu će se razgovarati u narednom periodu kada je u pitanju saradnja sa Ruskom Federacijom”[6].

Međutim, veoma je teško odupreti se utisku da “gde ima dima tu ima i vatre”, jer je gotovo sigurno u diskretnim razgovorima ipak bilo reči o zahtevu Srbije za nabavkom novih vazduhoplova s obzirom na to da je početkom 2010. godine Ministarstvo odbrane Srbije Sjedinjenim Državama poslalo zahteve za informaciju o uslovima nabavke aviona „F-16” i „F-18”, ali isto tako i Švedskoj za „gripen”, Francuskoj za „rafal”, Evropskom konzorcijumu za „jurofajter” i Rusiji za avione „mig 29M” i „suhoj 30”. Štaviše, vojna delegacija VS na čelu sa ministrom Šutanovcem bila je u zvaničnoj poseti Kini gde je prisustvovala prezentaciji aviona J-10, koji je takođe bio u opticaju za nabavku novog borbenog aparata. Osim toga, postojala je i opcija da se postojeći avioni pošalju u [7]. U međuvremenu, general Ranko Živak saopštio je da je komisija dobila odgovore na zahtev izuzev konzorcijuma “SAAB” koji proizvodi aparat po imenu Gripen. General je saopštio da će od prispelih ponuda biti odabrana dva do tri aparata do kraja januara 2011. god. Od tada javnost nije obaveštena koji su aparati odabrani. Čini se da je u ovom svetlu ruska “spekulativna ponuda” ipak daleko najbolja jer bi uključivala i eventualnu nabavku sistema PVO[8].

svakom slučaju, prihvatanje navedenog kredita bi podrazumevalo vid strateškog partnerstva sa Rusijom koji bi imao ozbiljne političke konotacije koje se ni u kom slučaju ne bi mogle izbeći

Međutim, radi se o jednoj ozbiljnoj odluci i uprkos navedenim negacijama postavlja se pitanje zašto se general Miletić lično angažovao da porekne istinitost ponude, a u čitavu priču svoju argumentaciju o “nepovoljnosti” kredita uključio je i analitičar Radić. U svakom slučaju, prihvatanje navedenog kredita bi podrazumevalo vid strateškog partnerstva sa Rusijom koji bi imao ozbiljne političke konotacije koje se ni u kom slučaju ne bi mogle izbeći a čini se da će usled aktuelnog političkog opredeljenja najvišeg vojnog vrha, ruska hipotetička ponuda ipak biti stavljena ad akta upravo zbog procene, koju pominje i Radić, da bi nas potencijalni kredit samo čvršće vezao za Moskvu što je izgleda najveća bojazan pojedinaca u Ministarstvu Odbrane.