Rat licemera

Teško da postoji bolji način da se rekonstruiše nacionalna letargija i konfuzija, kao  i moralni sunovrat savremene Srbije nego sagledavanjem aktuelne „polemike“ oko nedavne izjave predsednika SANU Vladimira Kostića povodom Kosova.

Kostić je, između ostalog, izjavio sledeće:

"Neko ovom narodu mora da kaže da Kosovo više nije defakto niti de jure u našim rukama. Bojim se da je, u ovom trenutku, jedina politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti Kosovo koje defakto i de jure više više u našim rukama. I to neko ovom narodu mora da kaže"

Izjava je sama po sebi problematična i nedopustiva, naročito ako se ima u vidu na čelu koje ustanove se nalazi Kostić. Pre svega, sadrži netačnu konstataciju da Kosovo de jure nije u Srbiji, uprkos postojećem međunarodnom pravu, rezoluciji UN i Ustavu Srbije.

Najproblematičnije je što je Kostić, sa položaja predsednika SANU, jednoj tako važnoj i složenoj temi kao što je Kosovo, pristupio površno i kafanski, u stilu „ma to je bre izgubljeno, nemamo šta mi tu da tražimo više“. Ovakav stav, godinama unazad podstican od većine medija (pri čemu su prednjačili Blic i B92) i dela političke elite, mogao se često čuti po kafanama, slavama i u razonodnim političkim diskusijama, od strane ljudi koji veruju tim medijima i tim političarima.

Međutim, skandalozno je da tu kafansku floskulu iznosi predsednik najviše naučne i umetničke institucije u Srbiji, nipodaštavajući pri tom važeći Ustav Srbije, teritorijalni integritet Srbije, međunarodno pravo i rezoluciju UN, prema kojima je Kosovo i dalje sastavni deo Srbije.

 O toj tendenciji srpskih elita da se olako odriču osnovnih pravnih prnicipa i da ključne zakonske argumente prepuštaju protivniku (kao 1991. kada je gotovo neopaženo borba Jugoslavije protiv hrvatskog separatizma postala rat nezavisne Hrvatske protiv „srpskih separatista“) može se posvetiti čitava knjiga.

U svakom slučaju, Kostićeva izjava zaslužuje osudu, ali poslednji koji na to imaju pravo jesu Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i njegova klika. Potpisivanjem briselskih sporazuma 2013. i 2015. upravo su pristupili neustavnom i, sa stanovišta države, izdajničkom procesu koji zagovara Kostić.

Ovaj režim je, potpisujući sporazum sa delom svoje teritorije kao sa ravnopravnim političkim subjektom, priznajući zakone i Ustav tzv. „Kosova“, ukidajući preostale bezbednosne i pravosudne strukture Republike Srbije na toj teritoriji i kršeći direktno Ustav i zakone Srbije, upravo dao glavni argument za Kostićevu spornu izjavu.

Stoga je potrebno strahovito licemerje da se pripadnici tog režima, koji doslovno krši Ustav i zakone Srbije da slučajno ne bi bili prekršeni Ustav i zakoni „Kosova“, prvi oglase i budu najglasniji u osudi Kostića. A upravo je to bio slučaj.

Međutim, ni tu nije kraj hipokriziji. Kao odgovor na naprednjačko licemerno „zgražavanje“ na Kostićevu izjavu, pojavilo se „pismo podrške predsedniku SANU“, potpisano od strane 240 javnih i polujavnih ličnosti. Paradoksalno, većina ličnosti sa spiska su pripadnici tzv. drugosrbijanskog kružoka, koji godinama SANU smatraju glavnim inspiratorom i organizatorom ratova, zločina i svih nedaća koje su zadesile ove prostore. 

Paranoja je išla dotle da su „mračne sile“ iz SANU-a optuživane da su izmislile turbo-folk. Međutim, izjavom Kostića da je Kosovo izgubljeno, institucija predsednika SANU je za ovu grupaciju odjednom postala kultna institucija čije se mišljenje mora uvažavati i poštovati, a Kostićev istup je shvaćen kao„plod hrabrosti“ i „doprinos izgradnji kulture dijaloga“.

Dotični su bili toliko ganuti stavom da se Kosova treba što pre „ratosiljati“ da su odlučili da sačine „pismo podrške“, kako bi „sprečili odmazdu i pritisak“ na, navodno ugroženog, predsednika SANU.

Koliko uglednih ličnosti je samo u proteklih godinu dana bilo direktna meta istinske hajke Vučićeve mašinerije, predvođene tabloidima? Ipak, niko od njih nije dobio „pismo podrške“ i javni zahtev od strane preko 200 ljudi da se zaustavi hajka, iako su napadi često bili mnogo brutalniji i neosnovaniji od negativnih reakcija na Kostićevu izjavu.

Radi se o dve lažne alternative za Srbiju, dve strane iste medalje, koje se isključivo rukovode oportunizmom. Glavna odlika obe struje jeste potpuna pokornost i servilno ispunjavanje svih naredbi svetskih moćnika iz Vašingtona i Brisela. Jedino se razlikuje način plasiranja te servilne politike javnom mnjenju. 

Zapravo, i na tom planu je razlika sve manja, jer obe strane (i Vučićev režim i NVO potpisnici peticije) govore o „prihvatanju realnosti na terenu“ i o „zakonu jačeg“ kojem Srbija mora da se povinuje. Jedino što Vučić zarad biračkog tela sakriva i negira svoju izdaju, neretko sebe predstavljajući kao „velikog državnika, kome Zapad radi o glavi“.

Ipak, prodaja magle i zaluđivanje birača ne menja činjenicu da je Vučić na planu odricanja od Kosova učinio mnogo više nego svi njegovi dosovski prethodnici i da je on  ubedljivo najefikasniji sprovoditelj politike prema Kosovu koju zastupaju Sonja Liht, Jelena Milić, Biljana Srbljanović, Vesna Pešić i drugi potpisnici peticije.

Otuda obostrano povlačenje granice„između nas i njih“ po pitanju Kosova, „naše i njihove ideologije“ odiše strahovitim licemerjem i foliranjem, jer je jedina „ideologija“ obe strane bespogovorno služenje Imperiji.  

Iako je Imperiji potpuno nebitno da li joj naređenja izvršavaju Vladimir Đukanović i Milovan Drecun ili Biljana Srbljanović i Vesna Pešić, obe strane žele da veštački održe na površini svoje navodno neslaganje i sukobljavanje kako bi sakrile sopstveno idejno i moralno bankrotstvo.