Presuda Karadžiću je udarac za RS, ali ne fatalan – dobro je što nije gore!

Naravno da niko nije iznenađen. Sudsko veće Haškog tribunala u presudi Radovanu Karadžiću potvrdilo je ocenu da je u Srebrenici 1995. godine počinjen „genocid“, a da je Radovan Karadžić kao tadašnji predsednik Republike Srpske za taj zločin odgovoran – kao i za ukupno 10 od 11 tačaka optužnice. Niko nije iznenađen, jer je Haški tribunal za dvadesetak godina postojanja dosledno i nepokolebljivo držao liniju interpretacije događaja tokom raspada Jugoslavije koju su tokom devedesetih godina ustanovili zapadni mediji, oslanjajući se u najvećoj meri na ratnu propagandnu, a često i eklatantne izmišljotine i logičke besmislice sarajevske (i zagrebačke) štampe. Nije stoga ni malo čudno što još jedino u Sarajevu na Tribunal gledaju kao na, malte ne, oličenje božanske pravde na zemlji i u njegovim presudama traže oslonac za svoje političke planove i velikobošnjačke snove. (U tom pogledu Bošnjaci nemaju saveznika čak ni u Zagrebu, jer i Hrvati vrlo dobro znaju koliko su energije, lobiranja i dolara morali da ulože ne bi li u ovom oličenju međunarodne pravednosti izdejstvovali oslobađajuću presudu za Gotovinu, Markača i  i ostale.)

Takvu svoju reputaciju Tribunal je i ovaj put opravdao, pokazujući se kao produžena ruka zapadnih centara moći, čija je glavna svrha da se nametne njihovo viđenje događaja na eks-Ju prostoru tokom devedesetih godina. Što znači, da su Bošnjaci žrtve, a Srbi, po difoltu i apriori krivci, sve dok se ne dokaže – pa čak i ako se dokaže – suprotno. Osim toga, podrazumevana i ultimativna svrha Tribunala bila je da opere zapadne zvaničnike i države od njihove odgovornosti za događaje na Balkanu, a pogotovo za nelegalno bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine.

Svojevrstan je paradoks što, kako se čini, bošnjački politički krugovi nisu zadovoljni čak ni ovakvom presudom Karadžiću. Naime, kazna nije doživotna, već „samo“ 40 godina i – što je još važnije – ponovo je otpala presuda za genocid u sedam opština Be-Ha, na čemu su u poslednje vreme građeni najambiciozniji i najmaligniji planovi za derogiranje ustavnog položaja Republike Srpske. Takođe, još jednom je propala namera da se politički vrh Srbije dovede u vezu sa genocidom, a stidljivo je provučen i podatak da su („povremeno“) bošnjačke snage i same granatirale Sarajevo, ne bi li krivicu svalili na Srbe. S druge strane, naviknuta da iz Haga stižu samo loše – ili najgore – vesti, srpska javnost sa obe strane Drine kao da je pomalo odahnula što užasna presuda nije još gora i užasnija.    

No, ne treba se zavaravati. Presuda Radovanu Karadžiću jeste generalno u skladu sa namerama njegovih tužitelja iz Sarajeva koji imaju za cilj kriminalizaciju, a na kraju i ukidanje Republike Srpske. Na srpskoj javnoj sceni postoji konsenzus da je Republika Srpska jedini uspeh srpske politike u periodu posle raspada Jugoslavije, i stroga treba biti svestan da je kompromitovanje Karadžića kao „ratnog zločinca“, „organizatora genocida“ i „udruženog zložinačkog poduhvata“ udarac koji posredno dovodi u pitanje budući opstanak RS. Politički krugovi u Sarajevu, kako pro-islamski, tako i oni tzv. „građanski“, već decenijama u jedan glas optužuju Karadžića (i Slobodana Miloševića)kao „kreatora rata u BiH“, a Republiku Srpsku otvoreno nazivaju „genocidnom tvorevinom“, „Republikom Šumskom“ itd. Potvrđivanje teze da se u Srebrenici dogodio „genocid“ predstavljaće vetar u leđa svakoga ko smatra da je RS prepreka da BiH postane „normalna i moderna država“, i u narednom periodu se svakako može očekivati plejada novih udaraca i izazova političkom i pravnom statusu Republike Srpske. I ako u tom pogledu nešto može biti za utehu, onda je to relativna saglasnost svih političkih faktora u RS u oceni ove presude, što bi mogao biti pozitivan presedan, to jest, putokaz i za neke druge teme oko kojih politički duboko podeljeni Srbi u Srpskoj – a na radost svojih neprijatelja – samo što nisu stupili u građanski rat.    

Može se postaviti pitanje kako Karadžić može biti („komandno“ i neposredno) odgovoran za ratne zločine kao politička figura, a da to nisu političke vođe Bošnjaka i bosanskih Hrvata. Moglo bi se postaviti pitanje svih onih nebrojenih zločina protiv srpskog naroda (uključujući poimenice prebrojanih 3267 žrtava samo u regionu Podrinja) koje je ova institucija načisto ignorisala, kao i one čije je izvršioce oslobodila smejući se u lice svakom poimanju pravde. Najzad, moglo bi se postaviti pitanje kako je moguć „genocid“ (u smislu totalnog fizičkog istrebljenja jednog naroda) na delu njegove teritorije (Srebrenica), nad jednim delom stanovništva (odrasli muškarci), kako je moguće da se poginuli borci jedne vojske ubrajaju u žrtve „genocida“, a te žrtve zatim proglase (na očigled čitave svetske javnosti) za „šehide“, odnosno „ratnike pale za veru“. Knjige bi se mogle pisati o paradoksima, nedoslednostima, podmetanjima i klevetama u radu Haškog tribunala, i to će svakako biti zanimljiva tema za buduće svetske, i prvorazredni zadatak za srpske istoričare.

Ono što se može reći već sada, jeste da je Haški tribunal na mizeran način podbacio u svojim osnovnim i proklamovanim zadacima – da pruži pravdu žrtvama zločina (umesto njih je servisirao ambicije jedne nezaježljive ideološke grupe iz Sarajeva za koju se rat, izgleda, nikada nije završio), i da stvori temelje za pomirenje u Bosni i regionu (naprotiv, Tribunal i njegove presude postali su glavni generator kontroverzi, nove mržnje i potencijalnih novih sukoba u BiH.)

Svaka presuda koja stigmatizuje samo jedan od tri naroda BiH za zločine koji su se i brojem i svirepošću proporcionalno događali na sve tri strane, i koja uz ovacije i aplauze iz Sarajeve učestvuje u daljem stigmatizovanju srpskog naroda i demontiranju Republike Srpske, predstavlja samo dodatnu destabilizaciju ionako klimave bosanske „države“. Dokle god se pod „pomirenjem“ u Bosni bude podrazumevalo pristajanje Srba na ulogu „zločinaca“ i „izvršilaca genocida“, ni o kakvom pomirenju neće biti govora.

U svakom slučaju, neposredni zadatak svih srpskih političara, intelektualaca i javnih delatnika u narednom periodu biće da se ova haška presuda u istorijskom i etičkom smislu diskvalifikuje, a u pravnom smislu poništi, kao i ostale skandalozne odluke ovog suda koji, ovakav kakav je, nikada nije ni trebalo da bude formiran.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u "Glasu Srpske")