Коментар дана | |||
Пресуда Караџићу је ударац за РС, али не фаталан – добро је што није горе! |
четвртак, 24. март 2016. | |
Наравно да нико није изненађен. Судско веће Хашког трибунала у пресуди Радовану Караџићу потврдило је оцену да је у Сребреници 1995. године почињен „геноцид“, а да је Радован Караџић као тадашњи председник Републике Српске за тај злочин одговоран – као и за укупно 10 од 11 тачака оптужнице. Нико није изненађен, јер је Хашки трибунал за двадесетак година постојања доследно и непоколебљиво држао линију интерпретације догађаја током распада Југославије коју су током деведесетих година установили западни медији, ослањајући се у највећој мери на ратну пропагандну, а често и еклатантне измишљотине и логичке бесмислице сарајевске (и загребачке) штампе. Није стога ни мало чудно што још једино у Сарајеву на Трибунал гледају као на, малте не, оличење божанске правде на земљи и у његовим пресудама траже ослонац за своје политичке планове и великобошњачке снове. (У том погледу Бошњаци немају савезника чак ни у Загребу, јер и Хрвати врло добро знају колико су енергије, лобирања и долара морали да уложе не би ли у овом оличењу међународне праведности издејствовали ослобађајућу пресуду за Готовину, Маркача и и остале.)
Такву своју репутацију Трибунал је и овај пут оправдао, показујући се као продужена рука западних центара моћи, чија је главна сврха да се наметне њихово виђење догађаја на екс-Ју простору током деведесетих година. Што значи, да су Бошњаци жртве, а Срби, по дифолту и априори кривци, све док се не докаже – па чак и ако се докаже – супротно. Осим тога, подразумевана и ултимативна сврха Трибунала била је да опере западне званичнике и државе од њихове одговорности за догађаје на Балкану, а поготово за нелегално бомбардовање СР Југославије 1999. године. Својеврстан је парадокс што, како се чини, бошњачки политички кругови нису задовољни чак ни оваквом пресудом Караџићу. Наиме, казна није доживотна, већ „само“ 40 година и – што је још важније – поново је отпала пресуда за геноцид у седам општина Бе-Ха, на чему су у последње време грађени најамбициознији и најмалигнији планови за дерогирање уставног положаја Републике Српске. Такође, још једном је пропала намера да се политички врх Србије доведе у везу са геноцидом, а стидљиво је провучен и податак да су („повремено“) бошњачке снаге и саме гранатирале Сарајево, не би ли кривицу свалили на Србе. С друге стране, навикнута да из Хага стижу само лоше – или најгоре – вести, српска јавност са обе стране Дрине као да је помало одахнула што ужасна пресуда није још гора и ужаснија. Но, не треба се заваравати. Пресуда Радовану Караџићу јесте генерално у складу са намерама његових тужитеља из Сарајева који имају за циљ криминализацију, а на крају и укидање Републике Српске. На српској јавној сцени постоји консензус да је Република Српска једини успех српске политике у периоду после распада Југославије, и строга треба бити свестан да је компромитовање Караџића као „ратног злочинца“, „организатора геноцида“ и „удруженог зложиначког подухвата“ ударац који посредно доводи у питање будући опстанак РС. Политички кругови у Сарајеву, како про-исламски, тако и они тзв. „грађански“, већ деценијама у један глас оптужују Караџића (и Слободана Милошевића)као „креатора рата у БиХ“, а Републику Српску отворено називају „геноцидном творевином“, „Републиком Шумском“ итд. Потврђивање тезе да се у Сребреници догодио „геноцид“ представљаће ветар у леђа свакога ко сматра да је РС препрека да БиХ постане „нормална и модерна држава“, и у наредном периоду се свакако може очекивати плејада нових удараца и изазова политичком и правном статусу Републике Српске. И ако у том погледу нешто може бити за утеху, онда је то релативна сагласност свих политичких фактора у РС у оцени ове пресуде, што би могао бити позитиван преседан, то јест, путоказ и за неке друге теме око којих политички дубоко подељени Срби у Српској – а на радост својих непријатеља – само што нису ступили у грађански рат. Може се поставити питање како Караџић може бити („командно“ и непосредно) одговоран за ратне злочине као политичка фигура, а да то нису политичке вође Бошњака и босанских Хрвата. Могло би се поставити питање свих оних небројених злочина против српског народа (укључујући поименице пребројаних 3267 жртава само у региону Подриња) које је ова институција начисто игнорисала, као и оне чије је извршиоце ослободила смејући се у лице сваком поимању правде. Најзад, могло би се поставити питање како је могућ „геноцид“ (у смислу тоталног физичког истребљења једног народа) на делу његове територије (Сребреница), над једним делом становништва (одрасли мушкарци), како је могуће да се погинули борци једне војске убрајају у жртве „геноцида“, а те жртве затим прогласе (на очиглед читаве светске јавности) за „шехиде“, односно „ратнике пале за веру“. Књиге би се могле писати о парадоксима, недоследностима, подметањима и клеветама у раду Хашког трибунала, и то ће свакако бити занимљива тема за будуће светске, и прворазредни задатак за српске историчаре. Оно што се може рећи већ сада, јесте да је Хашки трибунал на мизеран начин подбацио у својим основним и прокламованим задацима – да пружи правду жртвама злочина (уместо њих је сервисирао амбиције једне незајежљиве идеолошке групе из Сарајева за коју се рат, изгледа, никада није завршио), и да створи темеље за помирење у Босни и региону (напротив, Трибунал и његове пресуде постали су главни генератор контроверзи, нове мржње и потенцијалних нових сукоба у БиХ.) Свака пресуда која стигматизује само један од три народа БиХ за злочине који су се и бројем и свирепошћу пропорционално догађали на све три стране, и која уз овације и аплаузе из Сарајеве учествује у даљем стигматизовању српског народа и демонтирању Републике Српске, представља само додатну дестабилизацију ионако климаве босанске „државе“. Докле год се под „помирењем“ у Босни буде подразумевало пристајање Срба на улогу „злочинаца“ и „извршилаца геноцида“, ни о каквом помирењу неће бити говора. У сваком случају, непосредни задатак свих српских политичара, интелектуалаца и јавних делатника у наредном периоду биће да се ова хашка пресуда у историјском и етичком смислу дисквалификује, а у правном смислу поништи, као и остале скандалозне одлуке овог суда који, овакав какав је, никада није ни требало да буде формиран. (Краћа верзија овог текста објављена је у "Гласу Српске") |