Pravda za Žarka

Vitalna je stvar ta srpsko-crnogorska pravda. Iako više nema srpsko-crnogorske države, ona opstaje. Ne možete da joj pobegnete ni preko okeana. Eto, Žarko Laušević je uhapšen u Njujorku i uskoro će verovatno da bude izručen Beogradu. Po poternici koju je za njim raspisala Srbija i Crna Gora.

Takođe, srpsko-crnogorska pravda mnogo je uticajnija od srpske pravde. Srbija je, recimo, raspisala međunarodne poternice za nekoliko osoba. Političke korektnosti radi, nazovimo ih „liderima kosovskih Albanaca“. Jedna od tih osoba je Agim Čeku. Po toj poternici, on je nedavno uhapšen u Bugarskoj. Ali je nedugo potom – kao i prethodnih nekoliko puta – pušten na slobodu. A Lauševića i dalje ne puštaju.

Doduše, postoji još jedna bitna razlika između Čekua i Lauševića. Prvom je posao bio nož, a drugom "Nož". Agim je nožem i sličnim alatkama pravio "državu", a Žarko je ulogom u "Nožu" po romanu Vuka Draškovića stavio tačku na svoju glumačku karijeru. I šta se dogodilo? Vojnik Agim Čeku nije izručen Srbiji, a glumac Žarko Laušević po svoj prilici hoće, iako bismo, pošteno govoreći, svi više voleli da je obrnuto. No, ne treba žuriti sa zaključcima i teorijama zavere. Možda to nisu dvostruki standardi, nepravda i antisrpstvo? Možda bi i Agim Čeku, da je kojim slučajem glumac, sigurno bio predat našoj državi.

Da smo bili pametni, svojevremeno bismo ugurali Čekua u nekoliko filmova. Onih davnih sedamdesetih i osamdesetih, dok je filmska industrija SFRJ bila u punom zamahu. Agim je tada bio vojnik JNA, mogao je makar da statira. Tek toliko da bismo sada mogli da ga proglasimo glumcem. I mnogo argumentovanije zahtevamo od Bugara da nam ga izruče. Ne bi tada smeli da ga puste na slobodu. Vidite da ni silnim Amerikancima ne pada na pamet da oslobađaju Lauševića. Mislite da bi evrointegrisani Bugari smeli da se ogluše o međunarodno pravo, kad ni Amerikanci ne smeju? Normalno da ne bi!

Pa bi se onda Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić ovih dana bavili Čekuom, umesto što se bave srpskim novinarima.

Šalu i glumu na stranu, slučaj Žarka Lauševića otkriva suštinsku nesposobnost "međunarodne zajednice". Nesposobnost da se nosi s pojmom u koji se zaklinje – pravdom.

Da "međunarodna zajednica" poštuje pravo i pravdu, poštovala bi ga uvek. Pa i kad je reč o vojniku Agimu. Štaviše, vojniku koji je tokom devedesetih učestvovao u nekoliko ratnih sukoba na balkanskim prostorima. I to svaki put na strani paravojne formacije, a protiv legalne vojske. I to uvek u operacijama koje su dovodile do velikih civilinih žrtava i u kojima su vršeni ozbiljni ratni zločini. Kada jedna država izda poternicu za vojnikom toliko sumnjivog "si-vija", svaka druga država morala bi da je poštuje. Samim tim, da ga isporuči. Ovako, poternice opterećuju samo glumce. Ili studente. Nikako i vojnike krvavih ruku.

Jednako nesposobna je i srpska država. Ona koja nije ni znala da i dalje traži Žarka Lauševića međunarodnom poternicom. Vest o Lauševićevom hapšenju zatekla je u čudu ne samo javnost, nego i odgovorne državne organe. Valjda su zato neki među njima davali tako čudne i potpuno neprilične izjave. Na primer, državni sekretar Ministarstva pravde, bivši "otporaš" Slobodan Homen. O Lauševiću, koji je pre 16 godina ubio dvojicu mladića u podgoričkom kafiću, Homen kaže:

- Žao mi je porodica poginulih i što je ikada došlo do tog krivičnog dela. Žao mi je i mladog i kvalitetnog glumca kome je život upropašćen zbog nečega što se desilo tokom nesrećnih 90-ih godina u kojima je vladalo ludilo i bezumlje – izjavio je Homen "Blicu".

Postoje prilike za političku promociju i političke poene. Ali, ovo svakako  nije jedna od njih. Nekako, nije lepo koristiti Lauševićev slučaj za podsećanje na "nesrećne devedesete". Podsećanje u stilu: "Zar niste zahvalni meni i mom Otporu što nas je spasio takvih 90-ih?" Ispada, maltene, da kobne tuče i ubistva u podgoričkom kafiću ne bi ni bilo, da nije bilo Miloševića i da tom decenijom nije "vladalo ludilo i bezumlje". Kojih sada, razume se, zahvaljujući Homenu i drugovima više nema, a Srbija je rajska bašta bez ludila, tuča i ubistava.

Ako ste državni sekretar Ministarstva pravde, a sve što imate da kažete je da vam je mnogo žao žrtava, ali da su za sve krive „devedesete“, onda je bolje da ne kažete ništa!

Slučaj Žarka Lauševića je nesporna tragedija. Dvojice mladića više nema, a Lauševićev život je razoren. Dva suđenja nisu pomogla da se slučaj dovoljno rasvetli. Brojna pitanja ostaju. Da li su te večeri on i njegov brat samo branili svoje živote? Ili su iskoristili prekomernu silu? Da li je zatvorska kazna koju je odležao bila primerena? Ili preblaga? Da li je naknadna, drastično povećana kazna, opravdana, ili samo iživljavanje Vrhovnog suda u međuvremenu osamostaljene Crne Gore?

Odgovore na ova pitanja zahteva pravda, a daje ih pravo. Ali, Srbija u ovom trenutku nije dorasla pravu i pravdi. A nema ni od koga da nauči kako da se nosi s njima. Jer, oni ka kojima integraciono hitamo, izgleda da su još gori od nas.