„Ostajte ovde“

Da sam optužen za ratne zločine, više bih voleo da mi sude u Srbiji nego u Hagu. Da sam osuđen, radije bih robijao u Švedskoj nego u Zabeli.

Logično bi bilo da i državi isto to odgovara: njen sam tokom suđenja, dok sam zakonski nevin, a jedva čeka da me se otarasi ako sam kriv. Nijedna ozbiljna zemlja na svetu ne bi prepustila svog neosuđenog građanina nekom stranom subjektu na milost i nemilost, niti bi oklevala da se ratosilja onih svojih državljana koji su dokazani krvnici.

Ministar Rasim Ljajić gleda na ovu situaciju potpuno suprotno. Kao predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom najdirektnije je učestvovao u isporučivanju brojnih građana, a sada, kad su osuđeni, predlaže Ban Ki Munu da nam ih Tribunal isporuči nazad kako bi kaznu služili u Srbiji.

Neće biti da je supruga Veselina Šljivančanina na to mislila kad je poručila predsedniku Srbije: "Tadiću, vrati mi muža!" Doduše, porodicama haških osuđenika svakako bi bilo lakše da ih obilaze u Požarevcu ili Nišu. Ali, ako je to glavni motiv Ljajića i njegovih koalicionih partnera, onda je dosta slab. Naime, od para koje bi potošila na izdržavanje okrivljenih (hrana, smeštaj, higijena...) država bi komotno mogla da obezbedi njihovim porodicama da ih posećuju jednom nedeljno, ma gde da robijaju.

Da li bi haški osuđenici imali "labaviji" tretman iza srpskih rešetaka, nego što ga imaju iza holandskih? Opet, teško! Državni rukovodioci, oni isti koje Serž Bramerc postrojava zbog serija na RTS-u i javnih komentara haških presuda, sigurno ne bi smeli ni da dostavljaju cigarete Nebojši Pavkoviću, a kamoli da mu izdržavanje kazne olakšaju na neki konkretniji način. Uostalom, u pismu generalnom sekretaru UN-a Ban Ki Munu ministar Ljajić jasno tvrdi da Srbija garantovano neće nikoga pomilovati, ili mu ikako drugačije menjati status, bez odobrenja Tribunala.

Iz kog god razloga da se Srbija zainteresovala za haške osuđenike – zakasnila je. Za svoje građane država mora da se zalaže dok su nevini, ili makar neosuđeni. Pogotovo što se za nevine srpske građane neskriveno interesuje jedna druga država, Hrvatska, koja im maltene poklanja Jadransko tako-lepo-tako-blizu more. I jedna kvazidržava, Bajdenova omiljena "Kosova", koja neprestano razmišlja o ono malo naših sunarodnika što je preostalo dole – kako da i njih otera. Kad vas zovu na letovanje u državu koja vas tuži za genocid, a koja je prethodno proterala, opljačkala ili pobila stotine hiljada vaših zemljaka, pomoć, savet ili preporuka otadžbine vam je više nego dobrodošla. Kad vam Hašim Tači poklanja traktor, pošto vam je prethodno oteo bubreg, pomoć otadžbine vam je neophodna. Ali, kad vas Hag već osudi (a osudi vas, u principu, čim vas i optuži, mada kasnije može i da koriguje presudu – povećanjem kazne), briga otadžbine je možda utešna, ali je potpuno beskorisna.