Odsustvo do buđenja

Odsustvo do buđenja predstavlja naziv nadasve odličnog ratnog romana američkog pisca Leona Urisa. Dramatičnim stilom napisan, roman svedoči o strahotama rata na Pacifiku, dok njegov naslov upućuje na beg od turobne i mučne stvarnosti u kojoj su se našli njegovi glavni junaci.

O tome koliko ironija igra bitnu ulogu u razumevanju stvarnosti govori i sledeći ukratko prepričan odlomak iz navedene knjige.

Nakon krvave i teške bitke na jednom od pacifičkih ostrva, u kafani zarad osveženja na brzinu sklepanoj, grupa novopridošlih mladića susreće za šankom iskusnog veterana. Puni neizvesnosti, ljubopitljivo očekuju da im ovaj prepriča kakvu ratnu dogodovštinu. Na molbu radoznalih mladića, iskusni borac im je ispričao kako je sam jurišao na stotine vojnika, pucao na sve što se mrda, padao i ponovo ustajao. Bivao ranjavan stotinama puta, pa sve do toga da je u presudnom trenutku izvadio revolver i pucao na tenk.

Na njihovo pitanje: “I šta je onda bilo?”, prevejani borac hladnokrvno je odgovorio: “Ništa, naravno da sam poginuo!”

Ovako bi ukratko mogao da se prepriča i poslednji snimak, za javnost otvorenog dela sednice Glavnog odbora Demokratske stranke u Beogradu, 11. decembra 2011. godine.[1]

Reč je o sledećem.

Poslednju sednicu Demokratske stranke ovoga puta određuje nešto što do sada nije bio slučaj. A to je naglašeno izlaganje o ekonomskim pitanjima u Srbiji.

Sve do sada predsednik Demokratske stranke, a ujedno i predsednik Republike Srbije, podjednako se bavio i ekonomijom i pitanjima o Kosovu i Metohiji. Međutim, ovoga puta to nije bio slučaj. Sve u svemu, do sada je vodio računa da sve navedene teme budu ravnomerno “pokrivene”. Ipak, na poslednjoj sednici ovaj balans kao da je izostao, a nedobijanje statusa kanditata za članstvo u EU nesumnjivo je bio tas na vagi koji je tu ravnotežu poremetio u korist ekonomije.

Postavlja se pitanje da li su predsednici SPO-a i LDP-a, Vuk Drašković i Čedomir Jovanović u celoj ovoj priči zaista bili lakmus papir za sve ono što će se dogoditi. Sudeći po odgovorima koji su stizali iz Evrope, izgleda da jesu.

Politika “i Kosovo i EU” koje se Demokratska stranka do sada tako grčevito držala, na kraju se pokazala kao bezuspešna. U tom smislu, Drašković i Jovanović su bili u pravu. Evropa traži od Srbije da se samozvana “Republika Kosovo” prizna kao nezavisna država. Kako u srpskoj javnosti još uvek ne postoji raspoloženje za takav korak, a da bi odbranila svoje nacionalne stavove koji su ozbiljno dovedeni u pitanje, Demokratskoj stranci je pred nadolazeće izbore još jedino preostalo da se pozove na ekonomiju. Na toj liniji je Demokratska stranka mnogo jača partija u odnosu na gorepomenuta dva “satelita” i sigurno je da će učiniti sve da sopstvenu prednost u budućnosti kapitalizuje.

Tadiću je još jedino ta mogućnost preostala, ukoliko zaista ne želi da prizna kosovsku samostalnost i kako bi dokazao da je politika njegove partije „bolja“ od politike SPO-a i LDP-a.

Tako je predsednik Srbije u svom izlaganju upravo ovu poslednju činjenicu iskoristio da bi to i dokazao. Ipak, zaboravio je da se osvrne na jednu mnogo jaču političku partiju nego što su to SPO i LDP. Reč je svakako o stranci G17 plus i njenom predsedniku Mlađanu Dinkiću. Ministru ekonomije koji je, ne tako davno, javno izjavio kako nije govorio istinu kada je građanima Srbije, zarad pobede Demokratske stranke na prošlim izborima, obećao po 1000 evra od akcija privatizovanih preduzeća.

Činjenica je da je Demokratska stranka već jedanaest godina vrlo stabilna. Da donosi bitne političke odluke, ali da neretko igra na kartu lažnih i neostvarenih obećanja. A takvih je u prošlosti bilo mnogo, gotovo i previše.

Izgleda da su naše političke partije oduvek znale nešto što građani Srbije i dalje ne znaju. “Tikva” između G17 plus i Demokratske stranke je pukla nedavno, kandidatura tek pre neki dan, a šta će biti sa Kosovom i Metohijom ostaje da se vidi. Ići dalje u predviđanju neizvesne budućnosti Raške i Vojvodine, za ovu priliku bi bilo previše.

Ovog puta i to se promenilo. Predsednik Srbije, pozivajući se na novonastale svetske okolnosti, "obećao" je da više neće davati obećanja, jer je budućnost u ovim nemirnim vremenima, prema njegovim rečima, krajnje neizvesna.

Jedno je sigurno. Ekonomija jeste jedno od najvažnijih, ako ne i najvažnije pitanje za opstanak jedne zemlje, pa bi se valjalo vratiti na početak ovoga članka i njegov uvod ponovo prepričati. Samo na malo drugačiji način.

Pitali smo u više navrata naše političare da nam objasne svoja ekonomska iskustva i zaista redovno dobijali odgovore. Zemlja se gradi, otvaraju se fabrike, stotine hiljada ljudi dobija posao, niko nije gladan i ne vlada bela kuga, a Srbija je na dobrom putu da potvrdi sopstveni suverenitet. Taman kada smo u sve to poverovali, neko se setio da pita: “A šta je sa našom ekonomijom?” Ništa, poginula je!

[1] http://www.ds.org.rs/index.php?option=com_live&Itemid=674