O dobroj volji čuvara arhivske građe

Istoričari znaju da se pojedini savremeni događaji lakše objašnjavaju i tumače ako postoje pisani tragovi, to jest izvori prvog reda. Problem je dostupnost arhivske građe istraživačima prošlosti.

Arhivska struka je zasnovana na naučnim principima. Arhiviranje dokumentarne građe je regulisano zakonima i propisima. I tu nije ništa sporno. Sporno je kada neko odluči da građu ne predaje arhivama. I dostupnost arhivske građe je regulisana zakonom. Doduše, ima i izuzetaka. A to je, u prvom redu, dobra volja direktora arhiva.

Moram da priznam da, u svom istraživanju u arhivima dužem od dve decenije, nikada nisam bio privilegovan. Na moju sugestiju vršiocu dužnosti direktoru jednog arhiva u Beogradu da bi mi, školovani istoričari i profesori Univerziteta, trebalo da budemo u nešto povoljnijem položaju u odnosu na, tako da kažem, proste zaljubljenike u prošlost, odgovorio mi je da su svi istraživači jednaki jer je propis za sve isti! Kasnije sam doznao da to i nije tačno! Znači da se radilo o njegovoj dobroj volji!

***

Poznato mi je da je jedan svojevremeno visoki funkcioner Uprave državne bezbednosti, inače zadužen za Srpsku pravoslavnu crkvu, dao jednom svom prijatelju nekoliko hiljada kopija dokumenata nastalih u vreme njegove službe. A taj čovek (nije mi dozvolio da mu javno pominjem ime i prezime), veoma vredan sakupljač knjiga i dokumenata, dao mi je pre desetak godina kopiju dosijea patrijarha Gavrila Dožića, oko 380 stranica dokumenata nastalih u periodu od 1938. do 1950. godine. Da je original tog dosijea postojao u Upravi državne bezbednosti, odnosno Bezbedonosno-informativnoj agenciji, čuo sam nedavno od jednog visokog radnika te službe. Još uvek je nemoguće proveriti da li je kojim slučajem predat Arhivu Srbije.

***

Pre više od deset godina, u vreme istraživanja u beogradskim arhivima za „Letopis Srpske pravoslavne crkve 1946–1958. godine – Vreme patrijarha Gavrila Dožića (1946-1950) i patrijarha Vikentija Prodanova (1950-1958)“, pronašao sam dokument iz 1958. godine o primopredaji osam kutija arhivske građe između Savezne komisije za verska pitanja i Ministarstva unutrašnjih poslova. U dokumentu je taksativno navedeno šta koja kutija sadrži. Radilo se o dokumentima nastalim u srpskoj Patrijaršiji u periodu 1918-1941. Smatram da je ova građa od prvorazrednog značaja za noviju istoriju Crkve jer će pomoći u razjašnjenju veoma bitnih zbivanja u vezi sa životom Crkve, o sednicama Sabora, Sinoda, Patrijaršijskog upravnog odbora i drugih organa.

O ovoj arhivskoj građi razgovarao sam sa nekoliko vladika i predlagao da se traži od državih organa da se vrati Patrijaršiji. Znam pouzdano da vladike nisu ništa preduzeli za povraćaj te dokumentacije.

Obraćao sam se načelnicima Službe državne bezbednosti i Resora državne bezbednosti i tražio priliku da pregledam građu. Od četvorice načelnika odgovorio mi je samo Goran Petrović navodeći da se nisu stekli zakonski uslovi.

I tu je krug zatvoren.

Ostaje pitanje kakvi zakonski uslovi treba da postoje da bi istoričari pregledali arhivsku građu. Postoji prosto rešenje: arhivsku građu treba vratiti onome kome i pripada!

Nepoznato je kako je ta arhivska građa uzeta iz Patrijaršije. Postoji više pretpostavki kako se i kada to desilo. Meni se čini da je najverovatnije bilo ovako: arhivsku građu su oktobra 1944. iz Patrijaršije uzeli partizanski obaveštajni oficiri. Kasnije su tu dokumentaciju koristili za svoje potrebe, između ostalog, u politici prema religiji i Crkvi, u stvaranju dosijea pojedinih arhijereja i tako dalje.