Kruženje standarda u prirodi

Globalnom zagrevanju je očigledno pozlilo, a ni kruženje vode u prirodi nije što je nekad bilo: tokom celog maja i početkom juna imamo temperature iz kolekcije jesen/zima, dok voda "kruži" samo nadole, u obliku beskonačnih pljuskova koji ubijaju svaku želju da izađete napolje.

Ako pak i izađete, shvatićete da su srpski mediji izgubili svaki dodir sa realnošću čak i u vezi sa nečim što bi moralo da bude neupitno – vremenskim podacima. Dok budete drhtali u autobusu čiji je vozač uključio grejanje, ili u kancelariji u kojoj su koleginice još jutros aktivirale tri grejalice, biće vam teško da poverujete da spoljna temperatura iznosi 14 do 16 stepeni, koliko piše u ćošku ekrana TV prijemnika i na poslednjoj strani dnevnih novina. Prisetite se kako izgleda živeti i raditi na pravih 14 do 16 stepeni i uvidećete da se onaj ko meri tolike temperature u savremenoj Srbiji malko preračunao: ako ovih dana uspeva da očita dvocifrenu vrednost u celzijusima, onda je definitivno došlo vreme da promeni metode i proračune...

Hidrometeorološki izveštaji, međutim, nisu najočiglednija neistina na koju možete naleteti u srpskim medijima. Analize standarda u savremenoj Srbiji neuporedivo su opasnije, pošto nas ubeđuju kako – živimo mnogo bolje nego što mislimo! Dnevni list Danas je objavio ("Standard neće više brzo rasti"), a sajt B92 odmah preneo ("Živimo bolje nego ranijih godina?"), tekst u kojem se statistički dokazuje da je u 2010. godini standard prosečnog građanina Srbije višestruko veći ne samo u odnosu na devedesete, već i u odnosu na proteklu deceniju. Potežući prosečnu platu od oko 35.000 dinara i navodeći šta je sa toliko para moguće kupiti u Srbiji, a što je pre petnaest, deset ili pet godina bilo nedostižno (frižider, recimo), autor teksta i njegovi stručni sagovornici zaključuju da stanovništvo danas živi bolje nego ikada otkako se raspala SFRJ. Istina, upozoravaju da porast standarda nije realno zasnovan, odnosno, da nije posledica napretka srpske privrede već prihoda od privatizacije, ali ipak nas uveravaju da nam je bolje nego što nam se čini. A nezadovoljstvo građana, zaključuje se u "istraživanju", potiče od sunovrata dinara, koji uvek izaziva nemir u građanstvu, kao i od toga što se obični ljudi sećaju SFRJ blagostanja, sa kojim porede današnju situaciju.

Ovakve analize su pravi primer ne novinarske hrabrosti, već novinarske drskosti. Specifična vrsta bezobrazluka je potrebna za sastavljanje i objavljivanje teksta koji naciji opljačkanih, izgladnelih, obmanutih i pootpuštanih kadrova "objašnjava" da nije sve tako crno kao što njima nezahvalnima izgleda. Pogotovo ako je ceo tekst začinjen sumanutom statistikom, za koju je legendarni sportski komentator Zvonko Mihajlovski odavno zaključio da je kao bikini, pošto "sve otkriva a ništa ne pokazuje".

Ono što statistika u navedenom tekstu sakriva jeste notorna činjenica da prosečan građanin Srbije ne prima prosečnu platu Srbije. Uzmite u obzir, na primer, platu jedne od direktorki u jednoj ovdašnjoj novinskoj kući: njen mesečni lični dohodak, prema pouzdanim izvorima, iznosi 600.000 (slovima – šeststo hiljada) dinara neto. Pošto iza ove kuće stoji strani kapital, direktorkina plata je prijavljena u punom iznosu, što znači da ulazi u statistički obračun za prosečnu zaradu u Srbiji. U mesecu maju, minimalac u Srbiji bio je 15.120 dinara: uz nešto matematike, lako ćete izračunati da direktorkina plata "pokriva" 28 minimalnih zarada u ukupnoj statistici. Naime, ako u jednu grupu svrstate dotičnu direktorku i 28 radnika sa minimalnim primanjima, prosečna plata u toj grupi iznosi 35.288 dinara! I, statistički gledano, njih 29 živi sasvim pristojno u tranzicionoj Srbiji.

U realnosti, međutim, mnogo je bitniji podatak da sama direktorka prima za skoro 50 odsto više para nego onih 28 nesrećnika zajedno. To je statistika kojom se ekonomski novinari i analitičari u Srbiji ne bave, ali koja daje pravi prikaz životnog standarda u našoj državi. Imajte pri tome u vidu da pomenuta direktora, sasvim je izvesno, nije jedina sa astronomskom mesečnom zaradom, niti najplaćenija osoba u Srbiji. Takođe, dodajte svim ovim računicama i nezaposlene, čiji broj raste svakodnevno, pa će vam biti još jasnije zbog čega je prosečna plata u Srbiji sve veća i zbog čega je prima sve manje ljudi.

Srbija je odavno postala regionalni El Dorado za imućnu i nezasitu manjinu, odnosno konc-logor za ojađenu većinu. Površna statistika može da zamaskira tu tragičnu činjenicu, ali profesionalni novinari, urednici i analitičari ne bi smeli da se zadovoljavaju površnom statistikom. Avaj, drumovi će poželet’ Miloševićevog RTS-a, ali Miloševićevog RTS-a nigde biti neće: ni zloglasna "TV Bastilja" iz devedesetih nije vređala zdrav razum publike toliko koliko to rade današnja glasila. I nisu juče počeli da nas vređaju, već to rade punih deset godina. Ovaj genijalan statistički dokaz – da živimo bolje nego što nam se čini – samo je poslednji u nepreglednom nizu medijskih ispada kojima je srpsko stanovništvo već predugo izloženo. Čak nije ni posebno drskiji od prethodnih. Jer, pošto su nas već ubedili da su nam prijatelji oni koji su nas bombardovali i oteli nam deo teritorije, kao i da je Dragan Šutanovac vojno neutralan, što nam ne bi lepo pojasnili da imamo mnogo više para nego što u stvari imamo?!

Kao da smo mi sposobni, bez pomoći "nezavisnih" novinara i "stručnih" analitičara, da shvatimo ko su nam prijatelji, ko je neutralan i koliko lepo živimo?!