Krstaški pohod Soile L.

U vreme Hladnog rata, jedan od krunskih argumenata na koje se Zapad pozivao, nastojeći da etički diskvalifikuje svoje civilizacijske protivnike sa druge strane Gvozdene zavese, svakako je bila njihova bezbožnost. Moralni autoritet Crkve bio je u to vreme više nego nedvosmislen, a opšte zgražanje nad nemarom i progonima koji su se vodili nad verskim zajednicama u Istočnom bloku predstavljali su opšta mesta u zapadnim državama. Ratoborni ateizam, doživljavan u komunizmu kao „oruđe emancipacije“, uspeo je, međutim, da nadživi svoje revolucionarne kovače i povampiri se u savremenom svetu pod neobičnom zastavom ljudskih prava.

Najsvežiji primer ove nove „sekularne zabrinutosti“ predstavlja slučaj izvesne Soile Lautsi, građanke Italije finskog porekla, koja je više od pola decenije vodila bitku da se iz školske učionice njene dece ukloni simbol raspeća, inače jedan od najčešćih likovnih motiva na zidovima ove mediteranske zemlje, koja predstavlja istorijsko središte zapadnog hrišćanstva. Lautsijeva je pre nekoliko dana izvojevala Pirovu pobedu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, budući da je ovaj naložio da joj se za njeno mukotrpno obijanje sudskih pragova po Italiji isplati krajnje simbolična naknada od 5000 evra, dok prateća „preporuka“ da se inkriminisano raspeće „ukloni“ sa školskog zida, po svoj prilici – nije obavezujuća. Sud u Strazburu je u ovom slučaju učino jedino što je mogao, ne bi li spasao sopstveni ugled. Naročita sekularna klima koja vlada na zapadu učinila je Strazburu nemogućim da tužbu Finkinje odbaci sa ležernošću sa kojom su to učinile italijanske vlasti, ali bi istovremeno svaki pokušaj da se Italiji nametne toliko ekstremna i nepopularna obaveza urodio samo sa podrivanjem svog vlastitog autoriteta.

Pitanje koje se prirodno postavlja u datom slučaju jeste, naravno, kakvo je to ljudsko pravo da se u institucijama pod pokroviteljstvom države „ne nalaze religijski simboli“. Ako nekome i nije očigledno da je u pitanju krajnje razmažen i tiranski gest pripadnika manjinske kulturne grupe na račun drevne i duboko utemeljene tradicije koja u osnovi ne ugrožava nikoga, čak će i taj morati da se složi da zahtev za „čišćenje“ škola od religijskih simbola, logički gledano, predstavlja uskraćivanje prava na slobodu veroispovesti, a ne zaštitu prava na sekularno vaspitavanje svoga deteta. A ovo je klizava padina kojoj nema kraja. Ako se sa zidova javnih institucija počnu skidati krstovi, ti najstariji simboli humanosti i opštečovečanskog bratstva, nema kraja na kome se može zaustaviti ratoborno bogoborstvo „ugroženih pojedinaca“.

Zašto se zaustaviti na školama, kada postoji čitav niz eklatantnih kršenja ovog „prava na negledanje religijskih simbola na javnom mestu“. Dosledno pridržavanje ovog načela dovelo bi do pohare među heraldičkim simbolima Starog kontinenta, počev od zastave Finske, zemlje čiji je pasoš Lautsijeva morala da izvadi da bi se preselila u prema ateistima toliko negostoljubivu Italiju. Svim javnim službenicima trebalo bi zabraniti da na bilo koji način pokazuju svoju pripadnost religiji, makar to bila ikonica na stolu ili brojanica na ruci, budući da sve to predstavlja očiglednu diskriminaciju manjinskih (anti)religijskih grupa. Najzad, u najboljem boljševičkom maniru, trebalo bi poskidati krstove sa evropskih crkava i katedrala, budući da ovi očigledno dominiraju javnim prostorom gradova, podsećajući sve na to da se evropska kultura i civilizacija temelji na dve hiljade godina hrišćanske tradicije. O državnim praznicima kakvi su Božić, Uskrs ili Sv. Patrik da i ne govorimo!

Problem Soile Lautsi, pored očigledne preosetljivosti i ostrašćenog ateizma, svakako je i slabo poznavanje porekla i prirode simbola koji je okružuju. Apsolutna simbolička sekularizacija moguća je samo kao deo potpunog očišćenja javnog prostora od svakog znakovnog sadržaja, budući da teško da postoji ijedan tradicionalni simbol, čije se značenje ne može vezati za neko magijsko ili religijsko svojstvo. Idealni svet Soile Lautsi, po svoj prilici, predstavljao bi globalističku utopiju čija bi znakovna dominanta verovatno bio „Smeško“ (Smiley), jedan od najupečatljivijih pokazatelja globalnog ikoničko-simboličkog besmisla. Planeta je već bila svedok sličnog pokušaja, kada su krstovi masovno smenjivani zvezdama petokrakama (današnji grb Italije posledica je upravo ovakvog jednog „preznačavanja“). Rezultati, sve u svemu, i nisu bili impresivni. I to upravo u pogledu individualnih sloboda i prava.