Koprcanje ribe na udici ili mogu li balkanski narodi svoju sudbinu uzeti u svoje ruke

Podgrevanje jugonostalgičarskih ŠBBKBB narativa, koje sve češće možemo da čujemo u domaćim, ali evropskim medijima, na eks-JU prostoru uglavnom služi konsolidaciji spoljne kolonijalne uprave. Kada je bivša zemlja jednom rasparčana i opljačkana, sada treba ponovo da se integriše da bi se njom lakše i jeftinije upravljalo.

Ali odbacivanje ovog kolonijalnog „surogat jugoslovenstva/balkanstva“ ne treba da podrazumeva zatvaranje očiju pred činjenicom da male, korumpirane, i polukolonizovane eks-JU državice/teritorijice nemaju ni snage, ni političke volje da se emancipuju od uloge „treće klase na evropskom tržištu“, pijace jeftinih stručnih kadrova i još jeftinije nekvalifikovane radne snage, „slobodne ekonomske zone“ za poneku „grinfild investiciju“ (sa podrškom iz državnog budžeta, kako drugačije?) i malo čega više od toga.

Stoga treba biti svestan, i treba jasno reći: za slobodu i prosperitet pojedinačnih balkanskih zemalja potrebno je da svi narodi Balkana antikolonijalno samoopredele.

Tek kada „svako svoga ubije subašu“, moći ćemo da pričamo o političkoj slobodi i ekonomskom prosperitetu na Balkanu, kako god oni bili politički i ekonomski kanalisani. Do tada će kao i do sada svaki slobodarski projekat nekog balkanskog naroda sabotirati drugi balkanski narodi za račun kolonizatora.

Paradoksalno, ovo je istovremeno i jedina održiva perspektiva za kosovske Albance. Tek kada sami zbace kolonizatore („oslobodioce“) koji ih 20 godina tretiraju kao septičku jamu dok ih plaše baukom „srpskog agresora“, tek tada će istinski moći će da se „samoopredele“, i da zaista pregovaraju sa Srbima o svojoj budućnosti. Kako stvari trenutno stoje, jasno je da koliko-toliko samostalna Srbija nema šta da razgovara sa Prištinom, i da se svi pregovori već decenijama vode sa Vašingtonom i njegovim eksponentima u Evropi, koji vuku sve političke i ekonomske konce u pokrajini.

Naravno, ne treba imati iluzije da je Srbija nekakav svetionik slobode i samoopredeljenja na Balkanu, i da je na tom planu bitno bolja od drugih porobljenih i kolonizovanih naroda regiona, ali ipak treba biti svestan da je antiimperijalni impuls i antikolonijalni sentiment naročito snažan među njenim građanima, što ostavlja traga i na njenoj spoljnoj politici, koja često deluje krajnje pragmatično i samostalno i po kriterijumima kudikamo moćnijih i bogatijih zemalja. Ali i ta relativna samostalnost se najčešće svodi na koprcanje ribe na udici. Tek kada svi pokidamo konce kojim nas kontrolišu strani lutkari, moći ćemo istinski da upravljamo politikom svojih država, i da međusobno pregovaramo kao slobodni ljudi.

Ali ovo je moguće samo ako zaista „svako svoga ubije subašu“, tj. ako se sam svojim snagama oslobodi spoljašnjih uslovljavanja, i uzme sudbinu svoje zemlje u svoje i samo svoje ruke. Svako „oslobađanje sa strane“ (bili ti „oslobodioci“ Srbi, Rusi, Amerikanci, Kinezi ili ko god) samo je novo porobljavanje i novi vid heteronomije.

Tek kada na Balkanu dobijemo generaciju građana koja je u političkoj borbi sama izvojevala svoju slobodu, imaćemo i države koje će biti spremne da odgovorno vode svoje spoljne politike, i istinski uspostavljaju mostove među narodima.

I da, treba reći da je Jugoslavija bila takva ideja. I ne, ne treba se zanositi da je Jugoslavija tu ideju ostvarila u praksi. Jugoslavija je bila koktel različitih heteronomija i panevropska igra natezanja konopca koja se završila tako što je konopac pukao i završio u blatu iz koga niko ni ne pokušava da ga izvadi.

Ali ideju treba poštovati, ne samo zato što je bila plemenita, već i zato što je bila pragmatična i politički zrela. Istovremeno, ne treba idolopoklonizovati političku realnost jednog nedvosmisleno propalog političkog eksperimenta, jer time samo služimo kao korisni idioti neokolonijalnom diskursu „stabilnosti na Balkanu“.

Istovremeno, važno je da se oslobodimo malodušnosti: slobodan Balkan nije pusta mašta. Malo-malo, pa među balkanskim narodima bljesne luča slobode. I svaka nova generacija bez izuzetka dobije svoju šansu da se olobodi.

Tako je bilo sa grčkim όχι, tako sa barikadama Srba na severu Kosmeta, tako je bilo sa masovnim „antipolitičkim“ protestima u Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji. Sve je ekspresno proglašeno za ovaj ili onaj „scenario“ ove ili one interesne grupe (najčešće Soroša kao dežurne Babaroge) i ugušeno pomoću lokalnih kompradora, koji su time samo sebi dizali cenu kao lokalni „faktori stabilnosti“.

Pokušaj istog takvog gušenja gledamo sad u Crnoj Gori, za sada bez uspeha, ali uz svesrdnu podršku kako nesrpskih, tako i srpskih kolonijalnih elita, i uz zlurado dobacivanje susednih naroda koje su decenijama učili da je zlo za Srbe bolje od dobra za njihov vlastiti narod.

Bez obzira na to, verujte: ovakvi veličanstveni ustanci naroda biće sve češća pojava na Balkanu. Ako bude sreće, oni će zahvatiti celi region u jednom veličanstvenom vatrometu slobode i solidarnosti, u kome će u trenutku emancipacije narodi Balkana shvatiti da je jedini istinski način da novostečenu slobodu sačuvaju — da je uzajamno štite zajedno sa svojim neprijatnim i neomiljenim komšijama.

Ali ako „vatrometa“ ne bude, nije ni to ništa strašno. Biće mnoštva malih potresa i blesaka slobode, koji će nam pokazivati gde da idemo, i da jedni u drugima treba da tražimo saveznike, a ne rivale u borbu za spahijsku naklonost. Prilikom svakog ovakvog „malog praska“ biće dovoljno da se suzdržimo od pakosti prema bližnjima, prema „bivšoj braći“ i „neprijatnim susedima“, takvim kakvi su, da shvatimo da se već decenijama svi zajedno kuvamo u istom loncu. I da prosto pustimo domine da padaju.

Politika je umetnost mogućeg, a čuda se dešavaju.

Na Balkanu i više nego u drugim krajevima Evrope.