Kome predsednik pomaže

Predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je Srbe da napuste barikade, a Kfor da ne koristi silu. Posle četvoromesečnog nadigravanja čiji je čip na talonu, pored ostalog, sloboda kretanja Srba na severu Kosmeta, predsednik Srbije je odlučio da se problem s barikadama reši. Međutim, problem je u tome što za Srbe sa Kosova problem nije u barikadama, već su, naprotiv, barikade sredstvo kojim oni pokušavaju da spreče Kfor i „kosovsku administraciju” da ih odseče od države u kojoj su oduvek živeli.

(Ne)izgovoreno objašnjenje koje stoji u pozadini ovog predsednikovog apela glasi da treba izvršavati sve ono šta traži Zapad (eufemistički zvan „međunarodna zajednica“), jer se, zaboga, „ne može protiv sveta“. Ovako uopštena propozicija nije argument niti proističe iz realističkog pristupa pitanju barikada. Prvo, zato što se na ovom problemu ne lomi sudbina tog „sveta”, a drugo, ako bismo polazili od činjenice da je Zapad jači od nas, iz toga bismo uvek i u svakoj mogućoj situaciji mogli da izvučemo zaključak da se treba povinovati svemu što se od nas zatraži. Ako zatraže da miniramo i u vazduh dignemo mostove u Beogradu, da zagadimo vodovode u Srbiji i slično, morali bismo da poslušamo naloge jer se, Bože moj, protiv tolike sile ne može. Zašto bi zahtev da se napuste barikade bio izuzetak? I zašto je Kforu toliko stalo da ima albanske carinike na „granici” sa Srbijom?

Prvo pitanje je, naravno, retoričko, a na drugo se može reći da Zapad želi da zaokruži „državnost” Kosova, sve idući putem mimo Saveta bezbednosti – od bombardovanja, preko nametanja Ahtisarijevog plana i dovođenja Euleksa, do stvaranja kosovske carine. Sada je jasnije šta Tadić zapravo radi. Predsednik Srbije pomaže Kforu da reši problem. Nama, dakle, preostaje samo da razjasnimo zašto je Kforu potrebna pomoć srpskog predsednika. Zato što se iz aviona vidi da bi upotreba grube sile protiv Srba na barikadama bila monstruoznost kakvom Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici ne žele da se reklamiraju, ili makar to smatraju poslednjom merom koju treba izbeći, koliko god je to moguće. Srbi na barikadama nisu doputovali iz Hamburga i Beča. Oni već generacijama žive u Kosovskoj Mitrovici, Jagnjenici, Zvečanu i drugim mestima i selima na severu Kosmeta. To su ljudi kojima je jednog dana rečeno da više nisu u svojoj državi Srbiji, nego u državi kojom iz Prištine vladaju Albanci. Čak i za Zapad, previše je da u njih puca zato što se sa ovom nametnutom sudbinom ne mire. Stoga je pomoć predsednika Tadića dragocena za Kfor, NATO, saveznike, Prištinu...

Ako je ovaj aspekt problema jasan, postoji i jedan drugi aspekt koji čuči u senci i čeka da se obznani kad kucne njegov čas. Uspe li Zapad da mimo Saveta bezbednosti i uz pomoć same države Srbije zaokruži „državnost Kosova“, to će postati paradigma za dalje korake, a država Srbija percipirana kao politička smejurija od koje se svašta može tražiti – što se na neki način već i dešava. Naime, upravo ovih dana predsednik vojvođanske skupštine Šandor Egereši zatražio je promenu ustava, i to takvu kojom bi severna autonomna pokrajina dobila zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Za neupućene, to što traži Egereši jeste nezavisna država – ni manje ni više. Bez uplitanja Saveta bezbednosti UN, uz Tadićevu dobru volju i pritisak Zapada, Egerešijev zahtev mogao bi, kako sam Egereši reče, da se realizuje „preko noći“. A verujem da bi u tom slučaju i novopazarski muftija shvatio šta mu je činiti.