Kirgizija i sudbina "obojenih revolucija"

Teško je oteti se utisku da događaji u Biškeku predstavljaju nešto previše blisko i poznato, da bi ih olako mogli ignorisati. Unutrašnja nestabilnost, niska stopa razvoja i visoka stopa kriminalizacije, česti problemi sa političkim uzurpacijama, nepotizmom i nasilnim prisvajanjem javnih i državnih resursa od strane pripadnika vladajuće elite, često svi skupa potežu pitanje svrsishodnosti odvajanja Kirgizije od SSSR, unutar koga je ova republika, smatraju mnogi, posedovala niz zaštitnih mehanizama koji sprečavaju najgrublju zloupotrebu vlasti i omogućuju njeno zakonito sankcionisanje.

A upravo to je ono što se dogodilo sa ovom srednjeazijskom republikom nakon njenog osamostaljivanja – zatvoreni krug zloupotreba vlasti, uzurpacija političkog položaja i (mekog) autoritarizma. Skoro 15 godina Kirgizija je bila pod upravom Askara Akajeva, čoveka koji je suštinski pripadao „staroj moći“ iz sovjetske epohe, nalik Kučmi, Ševernadzeu ili Nazarbajevu, što na našim prostorima odgovara generaciji političara poput Miloševića, Đukanovića ili Mesića. Akajev, kao sovjetski čovek, nije vodio Kirgiziju „u potpunom skladu sa tranzicionom politikom Vašingtonskog konsenzusa“, koja je pre ili kasnije sačekala sve zemlje bivšeg Istočnog bloka (i Jugoslavije), već je uspostavio režim ličnog autoriteta ozloglašen po korupciji, nepotizmu i, pre svega, privrednom bezakonju. Ovo drugo je nakon petnaest godina akumuliralo veliku količinu narodnog gneva protiv njega, dok ga je ono prvo stavilo na američki spisak potencijalnih kandidata za neku „obojenu revoluciju“. I jedno i drugo dovelo je do „Revolucije lala“, sa kojom je vlast prešla u ruke danas već ozloglašenog Kurmanbeka Bakijeva.

„Revolucija lala“ je istovremeno najupečatljivija i najneuglednija od „obojenih revolucija“. U njen uspeh se sumnjalo od samog početka, pa je medijska i logistička podrška sa zapada bila neuporedivo blaža i suzdržanija od naširoko razvikanih i slavljenih „revolucija“ u Ukrajini i Gruziji (ili Srbiji). Revolucija u Biškeku kao da je predstavljala daleki eho događaja u Gruziji i Ukrajini, gde je samo narodna euforija i nezadovoljstvo bilo dovoljno da izdejstvuje promene, dok su zapadni mediji iz tih događaja prosto pokušali da izvuku neki ideološki ili propagandni „poen“. Istovremeno, „pravo lice“ ovih revolucija, uspešno prikrivano nacionalnim zaoštravanjem u Ukrajini, odnosno političkim represalijama i ratom u Gruziji, nigde se nije tako jasno pokazalo kao u Kirgiziji. „Tranzicija“ se pokazala kao najobičnije razgrabljivanje prirodnih i privrednih resursa među ljudima koji predstavljaju rodbinu i prijatelje predsednika Bakijeva, „demokratija“ kao beskonačno izigravanje ustavnog i pravnog poretka kako bi se ljudima na vlasti obezbedilo još više vlasti, a „reforme“ kao prazna priča, što za narod, što za „strane partnere“ sa kojima se potpisuju „povoljni ugovori“ od kojih novac uglavnom ide u džepove saradnika vlasti, tj. predsednika lično.

Zakonske manipulacije, falsifikovanje političkih procesa, instrumentalizacija parlamenta, gomilanje ličnog autoriteta pojedinačnih političara, nasilje nad građanima, kriminalizacija društva, sve veći značaj vanpolitičkih pojmova kao što su „srodstvo“, „kumstvo“ i „prijateljstvo“, osnivanje novih partija radi uzurpacije vlasti, sve su to događaji koji su itekako poznati i u Srbiji. Još jedna poražavajuća sličnost leži u tome što je vlada Kurmanbeka Bakijeva skoro celi svoj mandat obeležila upravo onom vrstom lažnog pragmatizma, neiskrene „otvorenosti prema svima“ i trulih političkih kompromisa, u koje se vlast u Srbiji otvoreno upustila nakon prvih udara finansijske krize. Da ne govorimo o neprijatnoj paraleli između dvoraca, čardaka i utvrđenja kojima novokomponovana „elita“ podjednako pretrpava luksuzne kvartove Beograda i Biškeka, a koji su pali kao prve žrtve sedmoaprilskih nemira.

Međutim, najznačajnija tekovina događaja u Krigiziji, koja baca dodatno svetlo na savremeno „društvo Svetske krize“ jeste da naizgled nije iscrpljena mogućnost narodnog delovanja u politici. Nespremnost, kako američkih, tako i ruskih medija da se nadovežu na događaje u Biškeku sa već pripremljenom „objektivnom interpretacijom“, kao i kasnije improvizovanje političkih zvaničnika obe zemlje u reakcijama na događaje u republici ukazuje da prevrat po svoj prilici nije pripreman, bar ne na onakav način na koji je to viđeno prilikom „obojenih revolucija“. Razvoj događaja možda i više ide na ruku Rusiji, kao glavnom činiocu bezbednosti u regionu i kičmi kirgizijske ekonomije, ali on stoga ništa manje ne predstavlja jedan običan revolt obespravljenih, ugnjetenih i očajnih građana, kojima „slobodno tržište“ i „demokratija“ nisu doneli ono što su obećavali. Možda je to najava kraja „doba građanske rezignacije“, u kome se ništa ne čini jer se „ništa ne može učiniti“?

Najbahatija „obojena revolucija“ ostavila je za sobom opustošenu kasu države, prestonicu u plamenu i potencijalni građanski rat između severa i juga zemlje. Prirodno se postavlja pitanje – ko je sledeći? Možda baš zato domaći i svetski mediji nisu naročito skloni da događajima u Kirgiziji posvete pažnju koju zaslužuju.