Komentar dana | |||
Je li to opet počelo predrevolucionarno vrenje? |
subota, 19. maj 2012. | |
U ovoj kakvoj-takvoj, ali Našoj, jedva punoletnoj demokratiji sve se više čuju revolucionarni glasovi. Neposredan povod tome su aktueni izbori, nezakonitosti u izbornom postupku - otuđenja izbornog materijala, ispravke zapisnika, pogrešna računanja, rečju jedna izborna konfuzija u borbi za vlast. Ipak, uzroci poziva na revolucionarne promene su dublji. Već duže vremena narod nije zadovoljan. Narod nije bio zadovoljan ni pred „petooktobarsku revoluciju“ 2000. godine pa da li se onda mogu povući i neke pravne paralele između nekad i sad? Direktan povod „petooktobarske revolucije“ su tvrdnje o izbornoj krađi na neposrednim izborima za predsednika SR Jugoslavije, čiji je prvi (i poslednji) krug održan 24. septembra 2000. Utvrđen izborni rezultat Odlukom Savezne izborne komisije (Službeni list SRJ, br. 50 od 28. septembra 2000) po kome je V. Koštunica dobio 48,96% glasova, a S. Milošević 38,62% glasova, vodio je ka drugom krugu izbora što je utvrđeno Listom kandidata (Službeni list SRJ, br. 52 od 30. septembra 2000). Konačno, po podnetoj žalbi tadašnje opozicije, a posle javne rasprave održane 4. oktobra 2000., Savezni ustavni sud je doneo odluku (Službeni list SRJ, br. 53 od 6 oktobra 2000) o, između ostalog, poništavanju Odluke Savezne izborne komisije o utvrđenim izbornim rezultatima. Poništavajući zvanične izborne rezultate Savezni ustavni sud je stvorio pravni vakum do neke nove odluke Savezne izborne komisije. Ta je pravna praznina i popunjena naknadno, objavljivanjem Konačnih ukupnih rezultata predsedničkih izbora po kojima je V. Koštunica dobio 50,24% glasova i tako pobedio u prvom krugu (Službeni list SRJ, br. 55 od 10. oktobra 2000). Ali to ustavnopravno i nije tako bitno jer se u proteklih par dana sve važno već desilo. Izvršen je prenos vlasti bez ustavnog osnova, revolucijom, ali ipak mirno, iz ruke u ruku. Desio se peti oktobar, opštenarodni protest sa paljenjem i bacanjem glasačkih listića u devastiranoj Skupštini (nikad više nisu mogli biti prebrojani). Desio se i šesti oktobar kada je, po tada važećem Ustavu još uvek predsednik, S. Milošević priznao poraz u prvom krugu izbora i to televizijskim obraćanjem naciji. Potom i sedmi oktobar kada je, po tada validnom pravnom aktu još uvek kandidat za predsednika Republike, V. Koštunica položio zakletvu u Saveznoj skupštini i tako otpočeo mandat šefa države. Na temelju nepromenjenog pravnog poretka, uz opisanu praktičnu suspenziju Ustava, počeo je novi politički period. Neko je to nazvao revolucijom. I kada su takve izborne smutnje polako ostajale iza nas, zaboravljene, buknuo je novi izborni spor. Danas se spore verbalno i pravno nova i stara pozicija i opozicija, ili obratno, kako ko već gleda. Izukrštane političke strane iz vremena „petooktobarskih promena“ kao da hrle u neki novi „peti oktobar“. I sad imamo slučajeve rasipanja, gubljenja, ponovnog prebrojavanja čak i sumnji na krađu glasačkih listića, zatim dopisivanja i prepravljanja zapisnika sa biračkih mesta, delom poništavanja izbora i raspuštanja biračkih odbora itd. Ipak, „oktobarska paralela“ je još nedokaziva - zasad nema ultimativnih zahteva za priznanjem „određenih“ izbornih rezultata, nema „faktičkog“ prenosa vlasti, o uloženim prigovorima i žalbama rešavaju „institucije sistema“, kandidati su konkuldentno (ponašanjem) priznali zvanične rezultate iz prvog kruga predsedničkih izbora (B. Tadić 25,31% glasova, T. Nikolić 25,05% glasova), a tu je za svaki slučaj i Ustavni sud koji je dosad po pitanju izbornih sporova staloženo i mudro ćutao. Pravne paralele se ipak ne podudaraju, ali tenzije postoje i kao da se oseti nekakvo predrevolucionarno vrenje. Kakav god da bude konačan rezultat ovih izbora, sve sporove u vezi sa tim moraju rešavati nadležni državni organi u zakonskom postupku. U ustavnoj državi vlast se prenosi ili ostaje u nekoj političkoj grupaciji samo putem slobodnih i poštenih izbora. Oni drugi izbori, neslobodni i nepošteni, moraju konačno ostati iza nas. A ako nećemo ili ne možemo da dosegnemo taj nivo slobode i civilizacije, kao izlaz ostaje samo „čistilište ljudskih gluposti i institucija“. A to bi onda mogla biti revolucija. (autor je docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu) |