Igre među iskopinama

Uvek je bilo lakše napisati tupav grafit, nego rekonstruisati fasadu, pa čak je i okrečiti. Stoga je kritika i omalovažavanje tuđeg truda najnezahvalniji posao na svetu – pod uslovom da se onaj drugi zaista potrudio. Ako govorimo o beogradskoj Univerzijadi, onoj istoj koju nam više od pola decenija najavljuje olimpijska (?!) zastava na Skupštini grada, proteklih godina uglavnom pominjanoj u kontekstu javašluka i sitnog šićarenja izvođača radova – koji su ispunjavanje rokova dovodili u ozbiljno pitanje – ono što treba reći jeste da otvaranje i početak manifestacija služe na čast studenata-volontera koji su većinu organizacije izneli na svojim plećima i, manje-više, to je sve. Naša slovenska megalomanija i strast za hiperbolisanim gostoljubljem nagoni nas da skromnu ceremoniju otvaranja poredimo sa daleko spektakularnijim otvaranjima OI u Kini ili Grčkoj ili, u najmanju ruku sa ruskom Pesmom Evrovizije, ali prirodno je da takvi mamutski događaji leže daleko izvan našeg domašaja. Ko se tome nadao, taj je stvarno preterivao. Naravno, pomoglo bi i da naše vlasti događaj nisu najavljivale kao „najvažnije sportsko takmičenje posle Olimpijade“.

Otvaranje Univerzijade donelo je i niz iznenađenja, pa čak i noviteta na našoj sceni međunarodnih festivala. Nečijim zalaganjem, zastave zemalja učesnica iznošene su po azbučnom (a ne abecednom redu), čime su strani gosti mogli da se upoznaju sa tradicijom koju svakako neće videti na beogradskim ulicama, dok su studenti tehnike i računarstva pokazali impresivne novitete koje ćemo tek imati prilike da vidimo u inostranstvu, na manifestacijama koje neće imati kreativniju postavu, ali svakako hoće ozbiljnije budžete. Interaktivni podijum u kome se programirana podloga prilagođavala kretanju izvođača, vrlo upečatljiv hologram Milutina Milankovića, kao i korišćenje Teslinog transformatora (u svetu fantastike poznatog kao Tesla coil) za paljenje svečanog plamena, sve je to asociralo na izvanredna vremena 50-ih i 60-ih, sa svojom beskrajnom verom u napredak i tehnološki boljitak čovečanstva, zbog čega se svetski medijski establišment na njih sve češće vraća.

Slučajno ili ne, ispostavilo se da je sve ono što je u programu bilo podvučeno kao „studentsko“ i „volontersko“ proteklo besprekorno, uz izvanredno mnogo šarma i pozitivne energije. Ono što je, međutim, očigledno bila stvar različitih organizacionih odbora i komisija, pre svega onih bliskih političkoj vrhuški koja je u svečanoj loži pevala i tapšala, samo je pomutilo vedrinu i svečanost događaja. Na stranu to što je Univerzijadi naprasno skresan budžet nakon što je zemlju udarila „kriza“, iako je država mogla neuporedivo više novca uštedeti, na primer, ukidanjem jednostrane primene carinskog sporazuma sa EU, ili smanjivanjem svoje besmisleno ogromne i nadasve beskorisne administrativne birokratije. (I kao da je „kriza“ počela pre sedam godina i kao da je za sve to vreme iko od vlasti išta radio na Univerzijadi osim vlastite promocije, ne računajući, naravno, Miškovića, koji za mesec dana pušta svoje univerzitetsko naselje u prodaju.) Na stranu i to što je strane sportiste dočekao raskopan grad, prizor daleko neprijatniji i ružniji nego što su bile neuređene ulice koje je zamenio. Rov kojim je kalemegdanski park bukvalno odsečen od ostatka grada, iskopan jedva par nedelja pre početka takmičenja, napušten je, navodno, zbog pronalaska rimskih iskopina sa kojima se „ne zna šta dalje“ – kao da nismo svi znali da taj deo grada leži nad rimskim ostacima i kao da se to nije moglo utvrditi pre okruživanja Beogradske tvrđave iznuđenim zaštitnim jarkom.

Recimo da vlastima u zemlji može da prođe priča o „zatezanju pojasa“ i „prisilnoj štednji“ i pretpostavimo da toliko vidno skraćivanje finansija za jednu vrlo uspešnu manifestaciju otvaranja (čijim su uspehom svi pohitali da se okite) zaista proističe iz nekakve vis major. Niko nas, međutim, nije prisilio da od dostojanstvene i ozbiljne srpske himne pravimo američku pop-baladu dostojnu njihovog Superboula (u kome „sloga biće poraz vragu“, slogan prošlogodišnjih kosovskih demonstracija, zvuči kao All You Need is Love), niko im nije zavrtao ruke da pokojnog premijera Đinđića trpaju rame uz rame sa Ajnštajnom, Teslom, Pitagorom ili Leonardom da Vinčijem (što podseća na ceremonijale iz vremena Tita ili Staljina), niti ih je lupao po ušima da forsiraju priču o „toleranciji“, „zajedništvu“ i „međusobnom inspirisanju različitosti“.

Da su izostavili te nepotrebne ideološke floskule i ulizičke evrounijatske slogane, ne bi toliko bolo oči upadljivo i nenadmašno skandiranje zastavi Rusije, naspram zvižduka simbolima SAD, Albanije i Crne Gore, koje je čak i apolitična omladina, vaspitavana na vrednostima postpetooktobarske Srbije i svakako ne preterano opterećena nacionalnim interesima i tradicijama, prepoznala kao, bilo neprijatelje svoje države i društva, bilo njihove najistaknutije pomoćnike i satrape na lokalnom planu. Ovi spontani izlivi emocija publike koja je pažljivo birana za ovu manifestaciju, a koje nikakvo komentarisanje i režiranje nije uspelo da sakrije, jasan su pokazatelj da u ovoj zemlji stvari nikako više ne stoje onako kako bi njeni strogo kontrolisani mediji hteli da ih pokažu. Upravo kao što blatnjava brazda duž Pariske ulice i Tadeuša Košćuška nije nikakvo arheološko nalazište, već i te kako prepoznatljivi i već toliko puta viđeni simbol nemara, nesposobnosti i javašluka beogradskih (i srpskih) vlasti.