Hedonizam lažnog idealiste

Nek se poreski i drugi državni organi bave poreklom imovine lidera LDP-a i njegove familije, ako za to postoji zakonski osnov. Nije naše da ikoga osuđujemo, iako imamo pravo da prosuđujemo. Uz to, ko zna, možda je spomenuta imovina zarađena mukotrpnim radom. Možda je Čeda, zajedno sa Markom Miloševićem, nekada nosio gajbice i tako stvorio početni kapital, koji je posle uvećao, tek uzgrednim naporima, ali i mudrim ulaganjem, dok je svoju energiju i kreativnost, iz čistog altruizma, prevashodno posvetio politici.

Ipak, teško je reći da pomisao na Čedu, koji uživa u vrtu velelepne vile, ne ostavlja neprijatan utisak. I to ne zato što je za nas nepodnošljivo da neko sa kim se politički ne slažemo, uživa u blagodetima života. Naprosto, nekako se mladi, poletni idealista, ne uklapa u takav ambijent!

Politički stil glavnog i ostalih lidera LDP, prilično je agresivan. Oni se ponašaju, stiče se utisak, kao boljševički ili nacistički prvaci dok su se borili za vlast. Jer, fanatizovani idealisti, ubeđeni da jedino oni znaju istinu, u neistomišljenicima gotovo da ne vide ljude, već demone koji se suprotstavljaju stvaranju „ispravnog poretka“.

Uz takav fanatični idealizam, nekako ne ide lični hedonizam! Predvodnici političkih „mesijanskih“ stranaka, partija krajnje idealističkog tipa, čak i kada nisu ekstremni u pogledu metoda političkog delovanja, po pravilu i ne provode dane u besnim limuzinama, dvorcima, bazenima. Ne samo što to ne pogoduje njihovom imidžu, već je i samo po sebi nebitno za političke monahe, što dosledni idealisti po pravilu jesu.

No, da se vratimo Čedomiru Jovanoviću i njegovoj partiji. Da razmislimo da li je to stranka idealističkog tipa? I da li je ponašanje prvaka LDP u duhu vrednosti te stranke ili on izneverava njen idealizam?

LDP, koliko god ta partija pričala o potrebi da se menja truo sistem, da se uhvatimo u koštac sa nepotizmom i korupcijom ili da je krajnje vreme da se država posveti potrebama građana, umesto što vodi nekakvu veliku „nacionalnu politiku“ – i nije stranka opterećena idealizmom. Njen, navodni idealizam je samo marketinški trik.

Pod političkim idealizmom se, između ostalog, podrazumeva „uporno i naivno, ali čisto verovanje u ideje koje su ostvarive ili ne, ali su suprotne realnosti“. A realnost se u toj definiciji shvata kao sinonim sa realno-političko stanovište, prema kome je normalno da političari postupaju kao menadžeri i preduzetnici u biznisu tj. da se prilagođavaju okolnostima sa ciljem da izvuku što veću korist za sebe i svoje partije.

Ako sudimo po delima, LDP očito ne spada u idealističko bratstvo. Ta partija idealistički priča, ali realistički radi. Prilagođava se spoljnim i unutrašnjim okolnostima kako bi njeni lideri što više profitirali. Dovoljno je da se samo setite šta su govorili LDP-ovci pre izbora o raspisivanju konkursa, dovođenju stručnih kadrova u javna preduzeća, demonopolizaciji, borbi protiv kriminala i neprincipijelnim koalicijama, i s druge strane, kako su postupili čim su došli u priliku da, posredno ili neposredno, postanu deo vladajućih koalicija u opštinama i gradovima Srbije.

Pošto se iza idealističke ljušture LDP-a krije krajnje real-politički sadržaj, hedonistički stil života njenog lidera, nešto je sasvim prirodno. A što se fanatizma tiče – pod kojim se podrazumeva zaslepljenosti izvesnim ubeđenjima i spremnost da se u prilog njima radi, bilo kojim sredstvima i po bilo koju cenu – on neretko postoji i bez stvarnih ideala. Fanatizam ne treba mešati sa idealizmom, odnosno zbog njega pomišljati da su vođe LDP idealisti!

Ljudi mogu da budu ubeđeni da im pripada sve što požele i da radi toga, otvoreno ili pod velom nekih lažnih ideala, postupaju fanatično. U tom kontekstu, ponekad postanu i političari, i spremni su da rade bilo šta, pa i da deluju protiv interesa svoje zemlje, kako bi došli na vlast. Jer, kako je lepo napisao Boris Lazić: „Ako neko krade on je lopov i preti mu zatvor, ali ako neko krade kao političar na vlasti, može tu krađu ozakoniti.“