Haški tribunal posle presuda Karadžiću i Šešelju - perpetuiranje „prirodnog stanja“ na Balkanu

Vest o oslobođenju Vojislava Šešelja na javnoj sceni regiona odjeknula je kao slika u iskrivljenom ogledalu vesti o presudi Radovanu Karadžiću. Nedelju dana nakon prve presude uloge su se promenile, pa sada Zagreb i Sarajevo (i njihove ideološke ispostave u srpskim medijima i NVO) naglas jauču zbog „izvitoperene haške pravde“ i „političke odluke“, dok se u Srbiji naglas uzvikuje o (najzad) „zrncu pravde“ za (bar) jednog od srpskih optuženika. Naravno, nema nikakve sumnje da je optužnica protiv Šešelja bila jedan prazan i politikantski dokument, zasnovan više na mitu o Vojislavu Šešelju koji je brižljivo negovala muslimanska i hrvatska štampa, nego na realnom učinku lidera radikala na politička i ratna dejstva devedesetih. To, međutim, ranije nije sprečavalo Hag da po istim takvim optužnicama osudi niz srpskih političkih vođa (i nijednog političkog vođu drugih naroda u konfliktu), kao i niz srpskih generala, od kojih je za mnoge jedini zločin bio briljantan rezultat i herojsko držanje koje su pokazali u odbrani SR Jugoslavije od nelegalne agresije NATO. To je problem sa montiranim sudovima – oni mogu da osude bilo koga za bilo šta, i Šešeljevo oslobađanje je danas jednako arbitrarno, proizvoljno i moralno i politički ništavno, koliko i osuda Karadžića pre nedelju dana.

Naravno, u uslovima kada jedna politička institucija poput Haga svoje odluke donosi isključivo na osnovu svoje političke i ideološke agende, prirodno se postavlja pitanje „šta oni dobijaju oslobađanjem Šešelja“. Mogli su ga, bez sumnje, osuditi i na doživotnu robiju, i ta presuda ne bi bila ništa manje osnovana nego presude Karadžiću, Krajišniku, Šainoviću ili generalu Lazareviću. Odgovor na ovo pitanje nije lak, ali se, ne uzimajući u obzir dnevnopolitičke špekulacije, može podvući nekoliko ključnih momenata.

Prvo, suđenje Šešelju je bilo čak i veća pravna i politička smejurija nego što smo navikli od Haškog tribunala. Zaista, lideru radikala mora se priznati zasluga da je tokom svoje odbrane veoma vešto izbacio u prvi plane sve one dubinske mane ove institucije, koje su se sa manje ili više uspeha gurale pod tepih u drugim procesima – javašluk, nekompetentnost, neprofesionalizam, politikanstvo, ideologizovanost i grubu pristrasnost, da ne govorimo o nizu čisto pravnih nelogičnosti i apsurda o kojima su ljudi iz pravničke struke do sada nebrojeno puta govorili. U tom smislu, politikantska priroda procesa protiv Šešelja bila je toliko očigledna da su je videli praktično svi, osim ostrašćenih „haških navijača“ u Sarajevu, Zagrebu i beogradskom „Krugu dvojke“.

Utoliko je oslobađanje Šešelja poslužilo kao idealan povod da se „ublaži šok“ u srpskoj javnosti ne samo zbog osude prvog predsednika Republike Srpske na 40 godina u zatvoru, već i zbog kudikamo skandaloznijih ideoloških ocena da je u pokolj u Srebrenici predstavljao „genocid“, a srpsko učešće u ratu – „udruženi zločinački poduhvat“. Naravno, iluzorno je očekivati da se presudom Šešelju (pogotovo posle onako skandaloznog procesa) Hag može oprati od ocene da je reč o čisto političkoj instituciji čiji je osnovni cilj da nametne jednu istorijsku paradigmu, u skladu sa kojom Srbi treba da dobiju ulogu „surogat nacista“ i „Drugog“ na kome se utemeljuje identitet nove „ujedinjene Evrope“ pod američkim vojnim, ekonomskim i političkim kišobranom.Otome manje-više postoji nedvosmislen konsenzus na srpskoj javnoj sceni sa obe strane Drine, i čak u dobroj meri i na prozapadnom delu političkog spektra. Ali bez obzira na to, ova presuda daje beskrajan manevarski prostor za guranje presude Karadžiću u drugi plan i spinovanju ove arbitrarne političke odluke kao dokaza „da se menja odnos Zapada prema Srbima“, odnosno da „vlada povećava rejting Srbije u svetu“. U pitanju je propaganda kratkog daha, ali u srpskom javnom mnjenju koje i tako živi „od danas do sutra“, u stanju večite perceptivne svesti, i to je dovoljno da se nanese značajna politička šteta, i otupi oštrica antizapadne kritike – bar do kraja ovog izbornog ciklusa.

Istovremeno, ne sme se izgubiti iz vida i ono najvažnije, a to je da se Hag svojim dosadašnjim delovanjem pokazao kao sušta suprotnost onoga što bi trebalo da predstavlja – nezavisne međunarodne institucije koja bi trebalo da obezbedi „pravdu i pomirenje“ za zavađene narode Balkana. Da u hašku pravdu ne veruje niko može se videti na osnovu histeričnih reakcija Sarajeva i Zagreba na oslobađanje Šešelja, kao i na činjenicu da je Karadžić osuđen na „samo 40 godina“, baš kao što svaka nova haška presuda bez izuzetka dovodi do toga da se koliko-toliko pristojni međudržavni odnosi u regionu mesecima izbacuju iz koloseka, a tabloidizovana štampa na svim stranama pada u šovinistički trans koji se može porediti i sa mračnijim ratnim vremenima.

A to je upravo osnovna funkcija Haškog tribunala – ne da doprinosi „pomirenju“, već da uporno i kontinuirano podgreva podozrenje i tinjajući konflikt u regionu, da stalno podseća narode Balkana na opasnost od „onih drugih“ (koji se raduju našoj nesreći, likuju nad našim žrtvama, i traže glave na kocu naših „heroja“), kao i na neophodnost stalnog prisustva staratelja, policajca i Velikog Brata iz EU i NATO, koji je „jedini koji može da nam garantuje bezbednost“ dok smo „sa svih strana okruženi neprijateljima“. I dok Haški tribunal diže prašinu, gurajući neprestano regionalne političare u „kontrolisano prirodno stanje“ u kome na bezbedan i politički bezopasan način mogu svojim izgladnelim elektoratima da dokazuju sopstveni patriotizam, iza dimne zavese sprovodi se tiha kolonizacija Balkana, od koje i Srbija, i Hrvatska, i Bosna trpe neuporedivo veću štetu, nego što su u stanju da nanesu jedna drugoj.

Presuda Šešelju nam je pokazala da je za održavanje ovog statusa regionalnog „prirodnog stanja“ i „večitog rata“ potpuno svejedno da li je neko osuđen ili oslobođen. Reakcije štampe i javnosti u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu jedva da se razlikuju u slučajevima Karadžića i Šešelja, jer korupcija, javašluk i strašna nekompetencija jednog nadrisuda nekako uvek završi u drugom planu da bi otvorila prostor za stare i izanđale etničke uvrede i prebacivanje krivice „na one druge“. A pravi krivci? Čelnicima NATO i ratnim huškačima iz međunarodne zajednice i dalje nema ko da sudi, iako je njihova moć i uticaj u ratovima devedesetih bila neuporedivo veća od Šešeljeve, Karadžićeve, pa čak i Miloševićeve.

Zato Srbija, Srpska i srpski narod ni po koju cenu ne smeju da pristanu na ulogu koju im je namenio Haški tribunal, i koji ih u nju jednako gura svojim osuđujućim, i oslobađajućim presudama. Otpor ovim manipulacijama, i diskvalifikovanje Haškog suda i sličnih institucija lažne „međunarodne zajednice“, čak i tada kada nam one naizgled „bacaju kosku“ i „rade na našu korist“, ne samo da je neophodna za politički i fizički opstanak srpskog naroda na Balakanu, nego je i jedini put da se i Srbija, i Srpska, i region (uključujući naše nevoljne komšije i „bivšu braću“), izvuku iz spirale neokolonijalizma i uzmu vlastitu političku sudbinu u svoje ruke.