Globalna idiotizacija kao "prirodno stanje" i njegove prirodne posledice

Nekoliko onlajn rasprava u kojima sam ovih dana učestvovao pokazalo mi je da veliki broj ljudi na mreži više nije u stanju da kognitivno obrađuje složene rečenice, već iz njih biraju prostoproširenu rečenicu koja im se dopada, i onda nju brane ili napadaju. Ovo nije konstatacija tipa „okružen sam idiotima“, „kakva smo mi stoka“ i sl. Raspon pažnje javnosti na društvenim mrežama se sistematski skučava, i zato u prvi plan izbijaju demagozi poput Donalda Trampa sa svojim potpaljivačkim, ali kristalno jasnim (prostoproširenim) porukama. I ne, ne mislim da Tramp i njemu slični „Tviter demagozi“ (a sve više političara i javnih ličnosti usvaja Trampovu metodologiju obraćanja javnosti, čak i kada njega lično prezire) „zaglupljuju narod“, već se prilagođavaju već postojećim trendovima.

Ovo zapažanje (a u pitanju je samo zapažanje, nisam sprovodio sociološko istraživanje niti išta slično) je u direktnom sukobu sa popularnom tvrdnjom da se „pametni i obrazovani informišu preko interneta i društvenih mreža, a glupi i zaostali bespogovorno veruju televiziji i tabloidima“. Naprotiv, moj je utisak da je publika tradicionalnih medija u stanju da obradi kompleksnije informacije i stavove, ali ih po pravilu prima iz jednog izvora kome veruje. Publici na Tviteru se serviraju uprošćeni i sažvakani „bitovi“ informacija, ali iz više konkurentnih izvora.

Ovo je „druga strana medalje“ savremene žeđi za „jasnoćom i kratkoćom informacije“, a kratki i simplicistički tvitovi su u stvari odraz u ogledalu istih takvih kratkih i simplicističkih naslova u tabloidima. I rukovode se istom logikom, samo su publike različite.

Naravno, sve se ovo odnosi samo na jedan deo publike – mnoštvo ljudi i dalje ne formira utisak o nekoj temi na osnovu jednog tvita, ili jednog naslova, nego na osnovu celog članka (u novinama, na portalu), ili bar niza tvitova na Tviteru. (Bar pola čitalaca mojih nizova čita i do kraja.) Istovremeno, ostajem pri tome da dobar tekst, ma koliko opširan bio (a ja sam bar poznat po opširnim tekstovima), mora biti u stanju da se sažme u jednu tezu, koja može stati u „jedan dobar tvit“. To su te „složene rečenice“ sa "da, ali", "i, i", "možda ipak" i sl.

Nažalost, čak i ovako sažete, a kompleksne misli, previše su kompleksne za pažnju jednog velikog dela publike, a u ohlokratsko-tiranskim tendencijama savremene globalne političke scene, to je publika koja se ponaša najpredvidljivije, i kojoj se političari primarno obraćaju. U pitanju je odnos kokoške i jajeta – mi sa svojim sve manjim rasponom pažnje teramo javne delatnike da nam se obraćaju sa sve prostijim, i sve više polarizujućim porukama, koje kao nuspojavu polarizacije dodatno sužavaju naš raspon pažnje, i spremnost na dijalog. Ova strategija povećava agresiju kod ljudi koji primaju i obrađuju informacije, iritirajući i nepažljive (ili nedobronamerne) čitaoce, i autore čija se (iole kompleksnija, "i, i") misao čupa iz konteksta, i samo pospešuje atmosferu uzajamnog nepoverenja među građanima.

Protok informacija vezanih za aktuelnu krizu doveo je ovaj proces do savršenstva, a zajednicu do ivice pucanja. Bez obzira na obrazovanje i inteligenciju, ljudi se na naše oči zbijaju u klanove „prostoproširenih mnjenja“, i guraju celi svet u uprošćene (prostoproširene) kategorije. Celoj situaciji dodatno doprinosi činjenica da smo svi pozatvarani u kuće i odsečeni od humanijih oblika komunikacije (politička svađa na slavi se najčešće završava zdravicom, a na tviteru se završava blokom i prekidom svakog daljeg kontakta). Nakon mesec i po dana karantina mi na nivou unutardruštvenog dijaloga već imamo Hobsovo „prirodno stanje“ bellum omnium contra omnes.

A šta je prirodna posledica Hobsovog prirodnog stanja? Sveopšti utisak da sve može rešiti jedino i isključivo apsolutni autoritet Vladaoca (ili, pu, pu, daleko bilo, Levijatana). Vladalac postaje jedina spona koja povezuje potpuno različite monoakcentne svetove zavađenih klanova.

Jeste li primetili koliko je na sve strane skočio broj poziva da se neko uhapsi, strelja, izbaci iz zemlje, da mu se ukine medicinska pomoć i sl.? Nije u pitanju (samo) neuroza izazvana karantinom, ili medijskom panikom. U pitanju je ogoljeno stanje društva u kome živimo. A društvo u kome živimo (ne prosto mi u Srbiji, mi globalno) postalo je društvo tiranije. Pre svega tiranije afekata: građani se više ne informišu da bi donosili promišljene i dobro informisane odluke o pitanjima javnog značaja, već da bi hranili svoje afekte, neuroze, netrpeljivost.

Naravno, dobro je poznato da zajednica čiji su članovi tiranisani afektima veoma brzo potpada i pod političku tiraniju, i mi zaista vidimo na sve strane uspon političara sa različitim tiranskim sklonostima – od odsustva poštovanja za zakonske procedure, preko povlađivanja rulji, pa sve do razmaženog mahnitanja.

Kako se boriti protiv svega ovoga? Odgovori su, bojim se, banalni, i nezadovoljavajući. Zastanite. Udahnite. Pročitajte još jednom. Sačekajte malo. Kontrolišite svoje emocije, ili ih bar budite svesni. I pre svega, i iznad svega: budite dobronamerni prema sagovorniku.

Ovo nisu nikakvi saveti za razne botove, halačlije, podbunjivače, i provokatore. Oni inače na mrežama samo rade svoj posao, i treba ih prosto izbegavati. Ovo su pre svega saveti za sve nas „normalne“, „pristojne“, „pametne“, „inteligentne“, koji imamo neodoljivi utisak da smo – „okruženi idiotima“. I koji uprkos svoj našoj „normalnosti“, „pristojnosti“, i „pameti“ ne uspevamo da vidimo su „idioti“ isti takvi normalni, pristojni, i pametni ljudi. Koji, po svoj prilici, u nama takođe vide idiote.