Komentar dana | |||
Erdoganova provokacija visokog rizika |
četvrtak, 26. novembar 2015. | |
Nedavno obaranje ruskog vojnog aviona SU-24, a kasnije i ruskog helikoptera koji je pokušao da spase ruske pilote, od turskih lovaca F-16 i turkmenskih grupa na severu Sirije, otvara niz ozbiljnih pitanja u vezi sa iskrenošću Turske i NATO pakta u borbi protiv ISIL-a. Prva hipoteza koju obavešteni stručnjaci iznose u vezi sa ovom provokacijom ukazuje na strah NATO pakta od konsolidacije ruske pozicije u Siriji nakon nedavno preduzetih akcija ruske vojne avijacije u toj zemlji. Objašnjenje koje je turska strana označila kao motivaciju za svoj postupak nema potrebnu verodostojnost. Čak i da je ruski SU-24 zaista na trenutak narušio vazdušni prostor Turske izvodeći akciju protiv ISIL-a, što je malo verovatno, suverenitet i bezbednost Turske nisu bili dovedeni u pitanje. Da bismo razumeli ponašanje Turske u ovoj situaciji, potrebno je da znamo da Turska već decenijama namerno narušava i vazdušni i pomorski prostor Grčke i drugih svojih suseda bez ikakvih posledica i kazne. Turska je, takođe, samoinicijativno i protivno svim međunarodnim zakonima iskoristila trenutnu slabost Sirije i Asadove vlade i pomerila svoju zonu bezbednog leta nekoliko kilometara u unutrašnjost sirijske teritorije. Otkuda smelost za ovakvu agresivnu bahatost turskih vlasti? Odgovor leži u činjenici da je Turska, sa svojom velikom i moćnom armijom, nezamenljivi partner Vašingtona i njegove hegemonije na Bliskom istoku, hegemonije koja je ruskom intervencijom u Siriji u velikoj meri dovedena u pitanje. Verovatnoća da je Turska bez znanja i odobrenja Vašingtona izvela ovako opasnu provokaciju protiv Rusije je ravna nuli. Turska računa na kolektivnu reakciju NATO pakta u slučaju da Rusija sprovede kaznenu akciju zbog pogibije ruskih pilota i rušenja njenog aviona i helikoptera. Štaviše, plauzibilna je pretpostavka da će NATO, upkos verbalnom zalaganju za borbu protiv ISIL-a, pokušati da protiv Rusije intenzivira već otvorene frontove u Ukrajini, i otvori još neke. Da je ovu provokaciju izvela neka zemlja koja nije članica NATO-a, reakcija predsednika Putina i Rusije bi bila brza i surova – neprijateljski avioni bi bili oboreni a možda bi bili bombardovani i kopneni ciljevi. Odgovor ruske strane je zasad uzdržan, pominju se samo ekonomske posledice i prekid vojne saradnje. Uzimajući u obzir unutrašnje prilike u Rusiji i prestiž ruske države u svetu, sigurno je da ovo neće biti jedina reakcija Rusije. Ruskoj strani stoji na raspolaganju čitav spektar mera za odmazdu, od kojih jedne nose veći globalni rizik od drugih. Prvo, ruska vojna avijacija je na legalan način prisutna u Siriji zbog toga što je ona tamo stigla na poziv legalne sirijske vlade. Dovoljno je da ruske snage sačekaju da se turski vojni avioni približe sirijskoj granici ili naruše sirijski vazdušni prostor kako bi mogle po njima da dejstvuju raketama ili lovačkim avionima. Sasvim je sigurno da će nakon ove provokacije turske snage biti jako oprezne u svojim letovima blizu sirijske granice. Verovatno su uputstva za takva dejstva već izdata ruskim pilotima i protivvazdušnim snagama u Siriji. Ali ako se ovakva prilika ne bi ukazala, Rusija ima izobilje mogućnosti da kazni Tursku. Rusija u ovom trenutku brani i sirijsku obalu, što znači da ona može da potopi ili zarobi turske brodove u sirijskim vodama ili na Crnom moru. Rusija, koja je svesna da se ovde ne radi o samoinicijativnoj turskoj akciji nego o provokaciji iniciranoj iz Vašingtona, takođe se može odlučiti da reaguje u drugoj areni, na primer u Ukrajini, gde bi pojačala podršku novoruskim republikama u Donjecku i Lugansku, tako što bi uništavala ukrajinske vojne avione ili obezbedila njihovu vazdušnu zaštitu. Ona bi, kao kaznu za NATO provokaciju u turskom izvođenju, takođe mogla obezbediti vojnu pomoć za kurdske separatiste u Turskoj. Postoji mnoštvo otvorenih opcija da Rusija pritegne NATO i Tursku bez direktne opasnosti od konfrontacije sa ovim vojnim savezom. Rusija ima tu prednost da su evropske članice NATO-a potpuno demotivisane za sukob sa Rusijom. Među usijanim glavama u kongresu SAD, u Pentagonu, i u Obaminoj administraciji zaraženoj neokonzervativnim virusom, postoje tendencije koje insistiraju na sukobu sa Rusijom, ali u Evropi, gde bi se odvijao najveći deo sukoba, i gde su žive uspomene na destrukciju svetskih ratova, nema raspoloženja za ovakvo ludilo. Na dugu stazu, smrtonosna vašingtonska provokacija u Erdoganovom izvođenju, može da se pokaže kao velika greška koja bi mogla za posledicu imati antiamerički sentiment u nekim od ključnih NATO članica, kao što su Francuska, Italija, Nemačka i Britanija. Treba dodati da su Rusija i Kina poslednjih godina ostvarile mnogo bolju ekonomsku, političku i vojnu saradnju. To znači da bi dve zemlje mogle udružene da pojačaju pritisak na SAD u zapadnom Pacifiku, time što bi, recimo, prinudile na prizemljenje američke vojne avione koji konstantno provociraju kineske projekte u Južnokineskom moru. Time bi već preopterećene vojne efektive SAD bile prinuđene da još više smanje koncentraciju na svetskoj geostrateškoj pozornici i relociraju deo snaga iz Evrope i sa Bliskog Istoka. U prirodi ruskog karaktera nije da na ovako smelu provokaciju reaguju bučnim i ljutitim rečima, ali to samo znači da će konkretni potezi koje ruska strana bude vukla u budućnosti imati potencijalno zastrašujuće posledice. |