"Druga Srbija" knjigama ne veruje ili "šta rusko imate u kući"

 "Šta imate rusko u kući", jedno je od omiljenih pitanja kako prosečnih natoljubaca i evrofila, tako i najdubokoumnijih drugosrbijanskih mislilaca. Nad njim bi, pretpostavljam, svaki protivnik evroatlanskih integracija, koji još nije shvatio da su nas Amerikanci i njihovi milosrdni saveznici bombardovali iz najplemenitijih pobuda, a Kosovo i Metohiju nam oteli kako bi nas lišili opasnog tereta, morao momentalno da se zamisli. I ne samo to, već i da odmah potom raskine sa svim zabludama vezanim za mit o ruskom prijateljstvu koje, po stepenu maligniteta, daleko nadilazi posledice upotrebe osiromašenog uranijuma koji se našim zapadnim prijateljima, eto, omakao.

Banaalnost i prostakluk ne samo da su ključni elementi drugosrbijanskog habitusa, već su i srž njihovog identiteta, pa bi svako zanemarivanje ove činjenice predstavljalo udar na samo tanano i osetljivo biće ove nežne i uvenuću sklone biljke

Gotovo da je dirljiv trijumfalizam sa kojim drugosrbijanci postavljaju ovo, po svemu banalno i, da li da se izvinim na izrazu, prostačko pitanje, u čiju efektnost i utisak koji njime ostavljaju ni najmanje ne sumnjaju. Ne, ipak se neću izviniti. Jer, banaalnost i prostakluk ne samo da su ključni elementi drugosrbijanskog habitusa, već su i srž njihovog identiteta, pa bi svako zanemarivanje ove činjenice predstavljalo udar na samo tanano i osetljivo biće ove nežne i uvenuću sklone biljke.

Iz same formulacije koja dolazi iz najvećih dubina drugosrbijanskog uma, i koja podjednako oduševljava i patricije i plebejce zagledane u lepote zemaljskog EU i NATO raja, očigledno je da se vrata sreće otvaraju nakon zadovoljavajućeg odgovora na pitanje šta imaš, a ne ko si. Šifra pomoću koje se pristupa skrivenoj odaji u kojoj je pohranjena tajna njihovog identiteta vezana je isključivo za pojam imati, a ni slučajno za pojam biti. Dakle, ono si što imaš na sebi i pri sebi, a ne ono što nosiš u sebi, poručuju nam drugosrbijanski mudraci i njihovi prateći pajaci, propitujući nas šta to rusko imamo u kući. Ovo pitanje je, ne treba to zanemariti, i najveći domašaj njihovog kako individualnog, tako i kolektivnog intelekta.

Eto, ubija promaja i u drugosrbijanskom materijalističkom raju. Pošto pripadam jednoj od poslednjih generacija u kojima je jedno od prvih pitanja prilikom upoznavanja glasilo "šta čitaš i šta slušaš", dok se nijedno nije odnosilo na to šta imaš, a potstaknut nepristojnim pitanjem "šta imate rusko u kući", najpre sam zavirio među knjige. I imam, nije da nemam. Značajan, i meni, uz Andrića, Kamija, Selina, Malapartea, Eka i još nekolicinu naših i latinoameričkih genija, najomiljeniji deo biblioteke, koju ispunjavaju dela autora od Perua do Japana, čine knjige ruskih pisaca. Dostojevski, Puškin, Čehov, Gogolj, Tolstoj, Prilepin - uz Amerikanca DŽonatana Frenzena trenutno verovatno najznačajniji savremeni svetski romanopisac. Ima toga još, naravno. Tu je i "Istorija Rusije". Iznad televizora, u dnevnoj sobi stoji "babuška", lep rad meni nepoznatog majstora, uspomena na jednu posetu Moskvi. Dovoljno da bih voleo Rusiju. Mada, bio bi dovoljan i samo Dostojevski.

 Druga Srbija knjigama ne veruje. Kompozitorima i režiserima još manje. Slikarima najmanje. Druga Srbija svoje poverenje poklanja natpisima na farmericama, odelima, čarapama, parfemima, televizorima, frižiderima, aspiratorima, automobilima... 

E sad, drugosrbijancima je za ljubav očito potrebno više, mnogo više. Poznate robne marke najviše. Druga Srbija knjigama ne veruje. Kompozitorima i režiserima još manje. Slikarima najmanje. Druga Srbija svoje poverenje poklanja natpisima na farmericama, odelima, čarapama, parfemima, televizorima, frižiderima, aspiratorima, automobilima... I nije toliki problem što su za njih Šanel i Dior vredniji od Čehova i Tolstoja, to se podrazumeva. Mnogo je dramatičnije što su prvopomenuti neuporedivo značajniji od Balzaka i Igoa, da ne pominjem Godara i Šabrola ili Debisija i Ravela. Isto kao što su Dolče i Gabana pojam za Petrarku i Bokača, Felinija i Pazolinija, Rosinija i Paganinija, a Mercedes, Audi i BMV za Mana, Vendersa i Bramsa. I tako redom.

Bilo bi zaista lepo kada bi naši dični drugosrbijanci voleli zapad zbog sjajnih dostignuća njihove ogromne, fascinantne kulture, a ne zbog onoga što dolazi otuda a čime mogu da se nakinđure. Ali uzalud, to im nikako ne ide. A kada je u pitanju Rusija, pitajte ih slobodno u čemu je problem, osim što nemaju ništa rusko u kući, čak ni fritezu koja je i tako štetna, pa bi kao takva išla uz Ruse. Sigurno će vam odgovoriti da su oduševljeni njihovom kulturom, mada o njoj, reći ću vam u poverenju, pojma nemaju, ali su razočarani i zgroženi stanjem političkih sloboda i prirodom političkog sistema u Rusiji. Najviše užasnim Putinovim geostrateškim imperijalnim ambicijama.

Takvi su im bili i preci i ideološki prethodnici. Do 1948. su obožavali Staljina. Onda Tita. Onda Stambolića. Onda Miloševića, dok ih nije šutnuo onsko snažno, da zaboli. Onda Ameriku, sa Kočom i Latinkom u fusnoti. 

Za ono prvo ih, realno, nije briga, a za ovo poslednje su, verovali ili ne, u pravu, bez obzira što o geostrategiji, kao i o bilo čemu drugom, veoma malo ili ništa ne znaju. Uz sve svoje mane, a ko ih nema, i posrtanja na svom putu, Rusija dolazi. Nekome će se to svideti, nekome neće. Ali znate šta? Ovi koji nas sada propituju šta to rusko imamo u kući, verujući u trijumf materijalističkog i hedonističkog zapada, biće prvi koji će vas, probuđeni u novoj realnosti, upitati "Izvinite, a šta to ukrajinsko imate u kući? A poljsko? Litvansko? Finsko? Britansko?" Ovi sadašnji rusofili gledaće Ruse iz velike daljine, prvi redovi i sva dobra mesta popuniće oni drugi Srbi, kojima je Rusija, saznavaćemo to u nastavcima, oduvek bila na srcu.

Takvi su naši drugosrbijanci. Takvi su im bili i preci i ideološki prethodnici. Do 1948. su obožavali Staljina. Onda Tita. Onda Stambolića. Onda Miloševića, dok ih nije šutnuo onsko snažno, da zaboli. Onda Ameriku, sa Kočom i Latinkom u fusnoti. Onda, rekoh vam već šta sledi. Uskoro.