Iz arhive NSPM - Doručak kod cara Persije

U palati Apadana u drevnom Persepolisu, biseru ahemenidske arhitekture i arheološkom lokalitetu na Uneskovom spisku svetske baštine, nalazi se poznato „istočno stepenište“ ukrašeno izvanrednim bareljefima koji prikazuju pripadnike 23 potčinjena naroda kako o svakom drugom prazniku Noruzu dolaze na poklonjenje Velikom kralju, noseći simbolične darove. Ahemenidska Persija, multinacionalna i multikulturna imperija koja je pod kontrolom držala dobar deo ondašnjeg sveta (i sve njegove „civilizovane“ centre, ne računajući labavi savez gradova-država u kojima je obitavala „sirotinja sa sumanutim idejama o nekakvoj slobodi“), dičila se svojim nesebičnim delovanjem „na korist svih“, koje je tolikim narodima podarilo „mir i prosperitet“, izjednačivši ih sve pred zakonima i voljom „beskrajno blagonaklonog“ Kralja. Kakva čast mora da je bila za sve one koji su bili odabrani da predstavljaju svoj narod i iznesu njegove ponude pred noge ovog „najmoćnijeg čoveka na svetu“! Najzad, oni su imali retku i jedinstvenu priliku da se nađu ne samo u prisustvu „kralja kraljeva“, već i da ostvare korisne bilateralne susrete sa najuticajnijim satrapima, porazgovaraju o projektima od regionalnog značaja sa njegovim upraviteljima i peharnicima, kao i da prodube kontakte sa susednim narodima i tako ojačaju saradnju u okvirima ondašnje „međunarodne zajednice“.

Sa stanovišta održavanja glomaznog persijskog carstva, ova ritualna okupljanja imala su sasvim drugu namenu i značaj. Ona su doprinosila kultu (polu)božanstva Velikog kralja, u čiju se slavu i čast sve organizovalo, ona su održavala snažan osećaj hijerarhije među narodima (od onih koji su u naročitoj kraljevskoj milosti do onih koji tu milost moraju da zasluže), kao što je unutar društvene „elite“ pokorenih naroda stvarala izvesni osećaj bliskosti i prisnosti sa Domaćinom (gr. „δεσπότης“), u čijem su „ekskluzivnom krugu“ počastvovani da se pojave.

Da se vremena nisu toliko promenila od V veka p.n.e. svedoči nam institucija „Nacionalnog molitvenog doručka“, koji se svake godine održava u Vašingtonskom „Hiltonu“, koji organizuje jedna opskurna protestantska verska organizacija sa mnogo uticaja u američkom Parlamentu, a čiji je tradicionalni gost predsednik SAD. Tom prilikom, više od tri hiljade zvanica iz države i inostranstva okuplja se na jednom mestu kako bi se zajedno pomolili za zdravlje i blagodat američke države i naroda, simbola globalnog „mira i prosperiteta“, ali i da bi „ostvarili korisne bilateralne susrete“, razgovarali o „projektima od regionalnog značaja“, te „produbili kontakte sa susednim narodima“. „Molitveni doručak“ predstavlja simbol harmonije u američkom svemiru, kako ga vidi jedan deo američke javnosti. Svi ti mali, sebični predstavnici svadljivih i međusobno zavađenih naroda ostavljaju po strani vlastite političke programe i zaboravljaju međusobnu netrpeljivost kako bi mogli učestvovati u blistavoj paradi američke pomiriteljske moći i neprikosnovenog političkog uticaja. Pod jednim krovom predstavnici Srbije i Kosovije, desnih i levih, prošlosti i budućnosti. Vuk i jagnje. Vuk i Ivica.

Nema spora da skorojevićkom američkom imperijalizmu nedostaje tiha spokojnost persijskih velikih kraljeva, kao što se gizdava sala „Hiltona“ ne može porediti sa veličanstvenim prostorom Apadane u kome se, prema proračunima, moglo skupiti i do deset hiljada zvanica. Ali paganska ideja poklonjenja „gospodaru svemira“, upakovana u oblande tolerantnog protestantskog hrišćanstva (koje širi ruke prema „molitvama“, podjednako majke Tereze, katolkinje, jordanskog kralja Abdulaha, muslimana, i srpskog potpredsednika vlade Ivice Dačića, socijaliste i nekadašnjeg „Miloševićevog portparola “), daleko više služi jačanju američke moći i uticaja u svetu, nego što svim tim „uglednim zvanicama“ omogućuje da „promovišu svoju politiku“ pred uticajnim pripadnicima američke administracije.

Jer, to je ona ista, stara ritualna povorka koja služi istim, starim imperijalnim ciljevima. Poklonjenje je čin pokoravanja Domaćinu, koji njega izdiže, a zvanice upućuje jedne na druge, kao Njegove glasonoše, poverenike i miljenike. I nema veze što sam događaj zapravo nema veze sa stvarnim centrima moći u Vašingtonu, kao što njegove zvanice, zapravo, nisu „ono najbolje što njihovi narodi imaju da pruže“ (kao što, uostalom, njegov domaćin u stvari i nije američki predsednik). Važno je da se negde tamo, u provincijama i satrapijama novog globalnog poretka održava iluzija o Velikom kralju i mesnim izaslanicima koji, eto, nisu ni najpametniji, ni najsposobniji, ni u svom narodu najomiljeniji, ali eto, uživaju Njegovu naročitu milost. Jer na taj način točkovi Imperije nastavljaju da se okreću. Do narednog Noruza i narednog Doručka.