Коментар дана | |||
Да ли ће пандемија угрозити статус кво – као што се то раније увек дешавало? |
понедељак, 27. април 2020. | |
Историчари наводе како су велике епидемије у ранијим периодима узроковале не само велику смртност него су и подривале поверење људи у статус кво. Пандемије куге у време Антонина у античком Риму (Галенова куга 168-180) и у Византији у време владавине Јустинијана у шестом веку, подстакле су ширење хришћанства у Европи. После пандемије назаване „Црна смрт“од које је у Европи у средњем веку умрло 75 до 200 милиона људи јавили су се мање религиозни и хуманистички погледи на свет, што је отворило пут ренесанси и убрзало пропаст феудализма. Након шпанске грознице 1918. дошло је до низа устанака, масовних радничких штрајкова и антиимперијалистичих протеста. У Индији је ојачао покрет за независност. Какве ће бити последице актуелне пандемије, да ли ће она угрозити статус кво? Ни пре појаве корона вируса у развијеном свету нису постојали јаки покрети и политичке организације које су оспоравале неолиберализам. Алтерантиву глобализму у другим деловима планете представљају верско-фундаменталистички или националистичко-ауторитарни режими. Западна друштва су фрагментирана више него икад у периоду после Другог светског рата. Нема левице која је у двадесетом веку била у стању да обуздава капитализам. Системске промене у капиталистичком начину производње су узрок томе. Опао је удео индустрије у економији, нема више великих фабрика које су биле главно упориште радничког покрета. Запослени у сервисном сектору, који данас доминира, мање су синдикално и политички организовани. У савремном систему нема контрамоћи коју је некад представљала радничка класа. Налазимо се у ситацији системске кризе у којој не постоји алтернатива. Кад старо умире, а ново се не рађа, наступа време монструма, упозоравао је Грамши. Повећање сиромаштва до кога ће у непосредној будућности доћи уопште није неизбежно. На свету има довољно материјалних средстава да комплетно становништво планете може пристојно да живи, да сви имају здравствено осигурање и сл. Проблем је систем у коме је богатство концентрисано у рукама малог броја људи. Пад светске економије од неколико процената сам по себи не би произвео социјалну катастрофу, али то ће се десити под постојећим системским условима. Мере за излазак из кризе биће организоване у зависности од односа снага. Они који су моћни никад ништа не раде у интересу већине, осим уколико на то нису присиљени. Главни циљ је спасавање система који перманентно производи кризе. Већ се најављује да ће огромене количине новца бити стављене на располагање приватним корпорацијама. Тај метод назива се „trickle down“:ако богати имају више, кануће нешто и онима доле. Супротан приступ је „trickle up“, тј. најпре треба водити рачуна о онима који су најугроженији, па кад буде њима боље биће и онима горе. Кад сиромашни добију новац они га одмах троше, а то подстиче раст производње. Кад држава даје паре капиталистима они обично не повећавају производњу него купују акције, некретнине...Многи економисти плаше се да упумпавање новца у приватне банке неће довести до обнове привредних активности како би се зауставиле социјална и еколошка криза.
Стварни циљ мера које доносе западне владе је да се заштите интереси акционара великих корпорација, што ће поново довести до спекулативних мехура. Шок терапија још једном, кажу марксисти. То значи даље повећање јавног дуга како би се сачувао капиталистички систем и привилегије оних једанпосто на врху. Доћи ће до појачане контроле становништва и новихнапада на социјална права. Упорно се спасава систем који из претходних криза није био способан ништа да научи. Економисткиња Маријана Мацукато сматра да би додељивање новца корпорацијама морало бити условљено постизањем одређених циљева. Није пробелм у новим идејама него како се отарасити старих, писао је Џон Мајнард Кејнз. Идеологија неолиберализма и даље паралише политичке ставове и дела оних који су жртве система. Француски аристократа из осамнаестог века Маркиз де Кондорсе говорио је да кључ за разумевање успешне репресије не лежи у оружју опресора него у свести подређених. „ Велика је снага у удовима, кад би је само у глави било“ писао је Макијавели у Владаоцу. Да ли ће богате државе отписати дугове земљама глобалног југа, или бар одложити њихову наплату, како би оне најугроженије могле своја скромна финансијска средства да усмере на предузимање здравствених мера и сузбијање социјалне катастрофе? Да ли ће обични људи у богатим државама којису презадужени бити растерећени? Наравно да неће. Пандемија за њих значи губитак посла. Када је 1933. Хитлер дошао на власт суспендовао је отплату Немачких дугова. После рата дуг је износио 16,2 милијарде ондашњих ДМ. Двадeсет две државе Лондонским уговором из 1953. редуковале су дуг а на 7,5 милијарди, што представља умањење од 62,6 посто. Дуг је био у девалвираној домаћој валути, износ годишње рате није смео прелазити пет посто извозних прихода. У случају спора били су надлежни немачки судови. Маршаловим планом обилна помоћ додељена је највећим корпорацијама које су имале одлучујућу улогу у подршци национал-социјализму: АЕГ, Сименс, ИГ Фарбен, Круп, Фолксваген, Мерцедес Бенц... И на формулисање Хитлерове политике према југоистоку ови монополи су вршили велики утицај. О томе је одлично писао историчар Милан Ристовић у књизи Немачки нови поредак и југоисточна Европа 1940/41-1944/45. Да ли је данас друкчије, да ли смо поново постали немачки допунски привредини простор. Ангела Меркел данас је главни противник солидарног покривања економске штете која ће наступити од пандемије. Нова сазнања научника о ковиду-19 На почетку пандемије наука је имала мало знања о ковиду-19. Средином марта епидемиолог са Стенфорда др Џон Јаонидис (John Ioannids) упозоравао је да се одлуке о начину сузбијања пандемије доносе на основу непоузданих података. Недавно је саопштио резултате свог истраживања спроведеног у једном округу у Калифорнији. Према његовим мишљењу, на тој локалцији смртност од ковида-19 је слична као код сезонског грипа. Број заражених је најмање педесет пута већи од броја регистрованих. Отуда је метод истраживања контаката бесмислен. Др Дајвид Л. Кац, (David L. Katz) научник са Јејла, такође средином марта предлагао је друкчије стратегије од оних које су примењене у већини држава. Он је свој модел назвао „минимизација укупне штете“. Приликом утврђивања мера мора се водити рачуна да корист од њих не буде већа од штете. Не сме број спашених живота бити већи од броја људи који ће умрети због предузетих мера. Пандемија на два начина може наудити људима: један је од саме инфекције, а други због погрешних приступа у њеном сузбијању. Досадашња стратегија у борби против короне највише штете је нанела сиромашним. Због незапослености и сиромаштва скочиће број самоубистава. Избор је између вертикалног и хоризонталног спречавања ширења вируса, сматра Кац. Хоризонтално значи изолацију целог становништва док пандемија не прође. То узрокује заустављање економије, пораст депресије код становништва и сл. У САД расте продаја оружја. Међутим, ризик од ковида-19 према искуствима земаља у којима је епидемија прошла, је јасно диференциран, најугроженији су стари и хронично болесни. Кац је због тога предалагао „вертиклано запречавање“ тј. изоловање само ризичних група док се ширењем вируса у популацији не стекне колективни имунитет. Иначе, сваке године у САД око педесет хиљада људи умре од грипа. Овај научник упозорава да се треба борити и против хроничних болести, које убијају полако. Главни здравствени проблем у САД је претерана гојазност до које, између осталог, долази избог тога што произвођачи хране у своје производе додају адитиве који изазивају зависност. Потпуно друкчији приступ имао је британски епидемиолошки стратег Др Нил Фергусон (Neil Ferguson). На почетку епидемије он је тврдио да ће у Великој Британији бити петсто хиљада мртвих уколико се не предузму енергичне мере. Борис Џонсон је вероватно под утиском тог катастрофичног сценарија одустао од своје првобитне намере да пусти да се епидемија рашири и да се тако сама угаси. Фергусон сада тврди да ће број мртвих у овој земљи бити око двадесет хиљада. Он и даље инсистира да је био у праву. Сличан приступ Кацовом имала је Шведска. Главни епидемиолог у тој држави др Јохан Гисеке (Joham Giesecke) каже да је влада још у јануару донела одлуку да се мере утврђују искључиво на основу података. Он сматра да нема научних доказа да драстичне рестрикције дају добре резултате. Швеђани су забранили окупљање више од педесет особа, препоручили су остајање код куће али нису уводили полицијски час. Основне школе су оставили да раде, затворили су средње и универзитете, а старачки домови су затворени за посете. Према подацима са сајта https://www.worldometers.info, до 22. априла било је 15.322 заражених и 1765 мртвих. (Финска 4.129-141; Данаска 7.912-404; Норвешка 7.241-182). Иако су шведски резулати нешто лошији него у другим скандинавским земљама Гисеке каже да је смртност као и у сезонама јачег грипа када у овој земљи од те болести умре и до две хиљаде људи. Шведски модел било је могуће примени зато што у тој држави не постоји међугенерацијска кохабитација, у истом простору не живе припадници више генерација. Друкчији је случај у Србији и другим мање развијеним земљама. Према неким извештајима епидемија се у Шведској раширила највише међу мигрантима, отуда, вероватно, лежеран став власти. Гисеке сматра да је Фергусонов модел био погрешан и научно неутемељен. Иначе, Шведска је током пандемије утростручила своје здравствене капацитете тако да је избегнута пренатрпаност болница. Др Кнут Витковски,(Knut M. Wittkowski),такође амерички епидемиолог, тврди да је стицање колективног имунитета једини начин да се избори са респираторним болестима. Да би до тога дошло потребно је да осамдесет посто становништва буде изложено вирусу. Већина неће имати никакве или ће имати благе симптоме. Због тога је било важно да школе остану отворене, а да стари и болесни буду изоловани како би се најбрже стекао колективни имунитет. Да је тако поступљено био би избегнут други талас епидемије. Смртност износи два посто оних са симптомима, тврди овај научник. Сасвим је свеједно да ли ће се то догодити током четири или осам недеља. Др Витковски сматра да је паника настала захваљујући интернету и да се ради о грипу као и сваком другом. Колективни имунитет траје неколико година, тврди овај амерички научник. Због погрешно примењене стратегије наступиће огромна економска штета. Истина је да су политичари који су доносили одлуке били под великим притисцима јавног мњења.Успаничено становништво призорима из Италије није остављало много шансе за трезвено размишљање. Од раније је познато да социјалне мреже у којима не постоје филтери погодују ширењу емоцијама набијених поједностављених ставова што може водити ка великој паници. Научници сада углавном сматрају да се епидемилошке стратегије морају аутономно утврђивати за сваку земљу, према локалним приликама. Не постоји један модел који је примењив у свим случајевима.
У току је велика трка међу највећим фармацеутским компанијама која ће прва произвести вакцину. Због краткоће времена постоји оправдана бојазан да ће уобичајене процедуре бити изостављне. Кампању у прилог брзог проналска вакцине води Бил Гејтс који донира огромна средства. Познати амерички адвокат који заступа еколошке организације Роберт Ф. Кенеди (син убијеног сенатора и нећак убијеног председника САД) оптужује Гејтса да овај своју стратешку филантропију користи како би остварио диктаторску контролу над светском здравственом политиком. Кенеди се позива на индијске лекаре који тврде да су ранији Гејтсови програми принудне вакцинације деце у Индији изазвали стравичне негативне ефекте у овој земљи. Индијска влада је, тврди Кенеди, те програме забранила. Такође, он наводи сличне случајеве у афричким земљама. Многи оптужују Гејтса да реоријентише здравствене политике са доказано успешних приступа као што су хигијена,обезбеђивање исправне воде и економског развоја, исхрањеност и сл. на вакцинацију. Гејтсова филантропија је настојање богатих да управљају кризом. Он намерава да спаси човечанство технологијом, замерају му противници. Лекари с правом указују како су вакцине највећи изуми у историји медицине. Али, како су приватне компаније главни произвођачи, ради се о великом бизнису. Најгоре би било да се против ковида-19 наметне непоуздана вакцина што би довело у питање и употребу оних за друге болести, које су поуздане.Неопходна је потпуна јавна контрола над производњом и употребом вакцина. СФРЈ јенекад имала потенцијале да их самостално производи. Данас постоји оправдана бојазан да гигантске фармацеутске компаније вакцине злоупотребе како би оствариле биолошку контролу становништва. Члан Трамповог тима др Ентони Фаучи је близак Билу Гејтсу, разним фондацијама, произвођачима вакцина и другим фармацеутским компанијама. Геополитичко правило двадесет и првог века могло би да гласи: ко контролише вирусе, тај влада светом. Реална је опасност да не само државе него и приватне компаније стекну такву моћ. Фуко је пре пола века разумео значај биомоћи. Несумљво да се због ковида-19 дигла велика паника због тога што је пандемија захватила и богате државе. Према подацима различитих међународних организација током 2018. у свету је откривено 228 милиона случајева маларије, а 405 хиљада оболелих је умрло. Исте године 10 милиона људи добило је туберкулозу, 1,5 милона је умрло од те болести. У истој години од ХИВ-а умрла је 251 хиљада људи. Сваке године у светуу 2.5 милона деце умре због неухрањености или губитка имунитетадо кога долази због изгладнелости; око 430 хиљадаљуди умре од пролива због недоступности исправне воде или лоших хигијенских услова. Али, ове болести погађају трећесветску сиротињу. Проналазак и производња препарата за њихово лечење не доноси профит. Вучићева параноидна епидемиолошка политика У есеју „Параноидни стил у америчкој политици“ историчар Ричард Хофстадтер употребио је клинички психијатријски термин не за дијагностику индивидуалних психичких поремећаја, већ да би описао специфичан начин изражавања политичких ставова од стране нормалних људи. (Richard J. Hofstadter,”The Paranoid Style in American Politics”) Према овом аутору, параноидни стил чине ватрено претеривање, предрасуде, конспирацијске фантазије и употреба апокалиптичких термина. Протагонисти оваквог приступа жртве су властитих илузија, они социјалне конфликте не виде као сукобе који се могу помирити и решити путем политичког дијалога, увек се ради о борби између апсолутног добра и апсолутног зла. Није пожељан компромис, него уништење противника који је представљен као тотални непријатељ и универзално зло, над којим само потпуни тријумф долази у обзир. Параноидни политичари су милитантни, обично себи постављају нералне циљеве, па кад резултати изостану, то још више појачава њихову фрустрацију. Чак и делимичан успех доноси осећај немоћи, што још више појачава страх од снаге непријатеља. Параноидна интерпретација историје је персонализована. Догађаји у прошлости нису последица процеса, него нечије воље која ствара историју, ремети њен нормални ток и окреће га на зло. Непријатељ производи кризе, контролише штампу, има неограничене фондове и моћ да испира мозгове, заводи људе, практикује сексуалне слободе, неморалан је. Интелектуалци и космополити обично се оптужују да подривају националне вредности.
У параноидном приступу политици постоји мегаломанска слика властитости, виђење себе као изабраног, безобзирно прогањаног, али предодређног за апслоутни тријумф. Обично мањина популације испољава такве ставове и понашање, али неке религиозне традиције, социјалне структуре и национално наслеђе, историјске катастрофе или фрустрације, могу ослободити овакве енергије тако да оне постану масовни покрет. Хофстадтер као да је пред собом имао Вучића. Србија је увела најдрастичније мере у региону, а има лошије резултате од других (Видичланак Сандре Петрушић у НИН-у од 23.4.2020). Разлози су били политички. Недемократска природа нашег политичког система онемогућила је формулисање и примену оптималне стратегије државе за сузбијање пандемије. Наравно да је требало реаговати, радило се о новом вирусу. Смртност у Србији би била вероватно већа него у Шведској зато што је наше становништво старо, болесно и измучено разним кризама и ратовима до којих је долазило у последње три деценије. Али, мере су планиране тако да доприносе Вучићевој популарности и да би он демострирао своју моћ. Кад Вучић каже да одлучује струка, треба му веровати. Само нису у питању лекари, него експерти за истраживање јавног мњења.Својим наглим заокретима он је угрозио кредибилитет јавне власти и тако онемогућио ефикасно управљање кризом. Најпре се спрдао са корона вирусом, а потом је панично говорио да нећемо имати довољно гробаља. Средином марта оштро је критиковао ЕУ, а последњих дана је навелико хвали... Неопходно је било консултовање ширег круга експерата и то не само лекара. Када су Немци у Првом светском рату били на сто километара од Париза француски председник Клемансо говорио је да је рат сувише озбиљна ствар да би био препуштен генералима. Војска је изведена на улице са дугим цевима да би се дисциплиновало становништво, а не вируси. Засташени људи теже ће се врати у стање нормалности.. У ванрдном стању друштво не постоји. Вучић је током пандемије ослабио државу. Позиција наше земље у међународним политичким и економским односима биће још неповољнија. Због економске кризе остаћемо без преосталих националних ресурса као што су ЕПС, Телеком, пољопривредно земљиште у државној својини... Све ће то Вучић распродати како би остао на власти. Можда и самом себи. Најзад, ослабљена је и позиција Србије у вези са косовским питањем. |